Knji­žev­ni­ca Oli­ve­ra Do­kle­stić se svr­sta­va me­đu na­še naj­sve­stra­ni­je stva­ra­o­ce. Za vi­še od dva­de­set go­di­na knji­žev­nog dje­lo­va­nja ob­ja­vi­la je niz zbir­ki i iz­bo­ra po­e­zi­je. Za­ma­šni opus iz­u­zet­no Oli­ve­re Do­kle­stić, plod­nog i vi­še­stru­kog stva­ra­o­ca, od­sko­ra na­do­pu­nju­je no­va zbir­ka, pre­te­žno sa­ti­rič­nog ka­rak­te­ra, „Ša­pa­ti” ko­ja je u okvi­ru „Pra­zni­ka mi­mo­ze” pro­mo­vi­sa­na u nje­nom rod­nom Her­ceg No­vom.
O sa­dr­ži­ni i se­man­tič­koj po­li­fo­ni­ji autor­ke go­vo­ri­la pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj, ko­ja je na­gla­si­la da je Oli­ve­ra Do­kle­stić is­ko­ra­či­la iz hi­je­rar­ski usta­lje­nih tra­di­cij­skih mo­de­la i po­ka­za­la da se upor­no­šću, zna­njem, da­ro­vi­to­šću, te ve­li­kim tru­dom, mo­gu do­sti­ći za­vid­ne vi­si­ne. Pri­ča­nje pri­če ili umjet­no­sti pri­po­vje­da­nja Do­kle­stić je ostva­ri­la slo­že­nim na­ra­tiv­nim sred­stvi­ma, gdje či­ta­o­ca neo­s,et­no i la­ko uvo­di u vi­še­sloj­nu pro­ble­ma­ti­ku djer­la. Autor­ka us­pje­va da u je­dan neo­bič­ni pri­po­vjed­ni vi­je­nac po­ve­že raz­li­či­ta vre­me­na, ži­vot­ne pri­če, ra­zno­li­ke ju­na­ke, či­ji ži­vo­ti i umjet­nič­ka fik­ci­ja tvo­re neo­bič­ne i in­tri­gant­ne do­ga­đa­je i upli­ću se u ži­vot­ni ne­u­mit­no­sti. Na­slo­vlja­va­ju­ći knji­gu „Ša­pa­ti”, a na­slov je DNK sva­ke knji­ge, Do­kle­stić in­si­sti­ra na sti­ša­nom, ne­čuj­nom is­ka­zu, is­ta­kla je Mi­li­ca Kralj.
- Ovom knji­gom Oli­ve­ra Do­kle­stić iz­no­si sop­stve­no auto­po­e­tič­ko na­če­lo, `pojavni ob­lik onog ne­vi­dlji­vog, i skri­ve­nog ča­ra­nja ri­je­či­ma, ma­gij­ski obred`. Pro­mi­ču ovim stra­ni­ca­ma osva­ja­či i oslo­bo­di­o­ci, ne­vi­ni, pre­va­re­ni i ne­vjer­ni, iz­daj­ni­ci i iz­da­ni, na­sil­ni­ci, zlo­čin­ci, gra­di­te­lji i ru­ši­te­lji... svi nji­ho­vi ži­vo­ti spe­li su se u jed­no za­mr­še­no ži­vot­no klup­ko... A, ta pri­ča - ka­ko za­pi­su­je An­drić - kao da že­li po­put pri­ča le­gen­dar­ne Še­he­re­za­de, da za­va­ra krv­ni­ka da od­lo­ži ne­mi­nov­nost tra­gič­nog ude­sa ko­ji nam pri­je­ti, i pro­du­ži ilu­zi­ju ži­vo­ta i tra­ja­nja - ka­za­la je Kralj.
Do­kle­stić spa­ja­ju­ći na pr­vi po­gled ne­rod­ne ljud­ske sud­bi­ne i ne­spo­ji­ve ge­o­graf­ske pre­dje­le, na­la­ze­ći svo­je ju­na­ke u uda­lje­nim ge­o­graf­skim pro­sto­ri­ma skre­će pa­žnju či­ta­la­ca na je­din­stve­nu ap­so­lut­nu ugro­že­nost i ljud­skih bi­ća i pri­ro­de.
Gra­de­ći pri­ču od sku­pljen­nih dje­li­ća tu­đih ži­vo­ta i tu­đih sno­va, sud­bi­na, tu­đe pat­nje i tu­đih bo­lo­va, is­pi­su­ju­ći stra­ni­ce, autor­ka kao da na­no­vo ho­da ne­zna­nim ne­vid­nim tra­go­vi­ma is­pi­si­va­nja još jed­ne pri­če o ži­vo­tu.
Po mi­šlje­nju Mi­li­ce Kralj cen­tral­na oko­sni­ca no­ve pro­ze Oli­ve­re Do­kle­stić je ka­men, ko­ji ozna­ča­va sta­bil­nost, traj­nost, po­u­zda­nost, ne­pro­pa­dlji­vost. U ka­me­nu mo­že da ra­di sa­mo onaj ko za ka­men ima lju­ba­vi, što je i mo­to pri­če „Šap­tač u ka­me­nu”, za­klju­či­la je po­zna­ta pje­sni­ki­nja iz Pod­go­ri­ce.
- Oli­ve­ra Do­kle­stić ša­pa­tom, a ka­ko bi dru­či­je pro­go­vo­ri­la, ona­ko ka­ko pri­ča i njen ne­i­mar-zi­dar, pi­še u svo­joj knji­zi. Ona ni­gdje ne žu­ri dok pri­po­vje­da, pa se nje­ne pri­če ne mo­gu pre­tr­ča­ti, već ona tje­ra či­ta­o­ca da pa­žlji­vo či­ta, pam­ti li­ko­ve i de­ta­lje, ka­ko bi uspio da i on do­ne­se za­ključ­ke ko je, za­pra­vo, ne­i­mar i sa kim je gra­dio spo­me­nik se­bi i po­ko­lje­nji­ma. Oli­ve­ra je pi­sac ko­ji mi­sli na svo­je či­ta­o­ce i ko­ja po­ku­ša­va da svo­je li­te­rar­no šti­vo kom­po­nu­je što je­do­stav­ni­je, da se s la­ko­ćom či­ta, a na­du­go pro­mi­šlja. Ne­ma ova knji­ga mje­sta iz ko­jeg bi se uka­za­la do­sad­na sva­ko­dne­vi­ca, ko­jom mno­gi pi­sci is­pi­su­ju svo­je stra­ni­ce kad ih na­pu­sti ma­šta. Ova spi­sa­te­lji­ca kao da ne že­li či­ta­o­cu da pro­bu­di sa­vre­me­ni ne­mir i očaj, pat­nju i bol, već sna­žnim rit­mom emo­ci­je vri­jed­no­sne kri­te­ri­ju­me oki­va iskre­nim emo­ci­ja­ma. U ovoj knji­zi ni­je­sam osje­tio ni­šta što bi do­ve­lo u pi­ta­nje vri­jed­no­sne kri­te­ri­ju­me onog do­ba u ko­jem su ži­vje­li nje­ni ju­na­ci - ka­zao je Đu­rić.
Uz ri­je­či za­hval­no­sti Oli­ve­ra Do­kle­stić je ka­za­la da su nje­ne pri­če obo­je­ne ži­vot­nim bo­ja­ma gra­da Her­ceg No­vog i nje­go­vom isto­ri­jom, ko­ja se is­kja­zu­je kao umjet­nič­ko svje­do­čan­stvo ob­li­ko­va­no na na­čin ko­ji omo­gu­ću­je sve­vre­me­nu un­ver­zal­nost.
„Da li sam u to­me uspje­la u ovoj knji­zi, ne znam. Mo­žda će ne­ka na­red­na bi­ti bo­lja”, re­kla je Oli­ve­ra Do­kle­stić.
U mu­zič­kom di­je­lu pro­gra­mu uče­stvo­va­li su pro­fe­so­ri­ce Ni­ves Ne­na­do­vić i Eli­za­be­ta Mi­lje­vić, ko­je su na­stu­pi­le uz kla­vir­sku prat­nju ko­le­ge Đu­ra Po­zna­no­vi­ća.Z. ŠA­KO­TIĆ

Ras­ko­šni pje­snič­ki glas
Igriv i ras­ko­šni pje­snič­ki glas, po­vi­še­na ska­la osje­ćaj­no­sti, od­li­ka su naj­no­vi­jeg pro­znog ostva­re­nja Oli­ve­re Do­kle­stić, pri­mje­ti­la je Mi­li­ca Kralj. U od­no­su na nje­na ra­ni­ja pro­zna dje­la, „Ša­pa­ti” pre­sta­vlja­ju po­mak vi­dljiv u do­se­za­nju slo­je­vi­tog zna­če­nja u smi­slu ugrad­nje raz­li­či­tih zna­nja, sa sup­til­nim smi­slom za ni­jan­se, uskup­ni pri­po­vje­dač­ki vi­je­nac.