Naj­mla­đi pi­sac ep­ske fan­ta­sti­ke, Ni­šli­ja Mi­loš Pet­ko­vić, bi­će pr­vi me­đu žan­rov­skim pi­sci­ma či­je će dje­lo bi­ti ekra­ni­zo­va­no. Tri­lo­gi­ja „Pe­ru­nov hro­ni­čar” adap­ti­ra se ka­ko bi od nje po­sta­la TV se­ri­ja. Pet­ko­vić se ba­vi no­vim knji­žev­nim pro­jek­ti­ma, a iz štam­pe je iza­šlo i re­i­zda­nje nje­go­ve pret­hod­ne tri­lo­gi­je „Vu­ko­vi sud­bi­ne”. Iako se sma­tra da mla­di kod nas ne mo­gu da se ostva­re, Pet­ko­vić je u to­me uspio. Evo, ka­ko on vi­di se­be, svo­ja ostva­re­nja i bu­duć­nost...
● Ka­ko ste se za­in­te­re­so­va­li za na­rod­ne le­gen­de i vje­ru­je­te li u pa­tulj­ke... stva­ri o ko­ji­ma pi­še­te?
- Ime­na na­ših sta­rih bo­go­va su me „na­tje­ra­la” da se za­in­te­re­su­jem za slo­ven­sku mi­to­lo­gi­ju. Sme­ta­lo mi je što na sva­kom ko­ra­ku mo­gu da sa­znam sve o mi­to­lo­gi­ji dru­gih na­ro­da, a o na­šoj tek na ka­ši­či­cu. Je­dan moj pri­ja­telj je re­kao da ni­ko ne mo­že da bu­de pra­vi pa­tri­o­ta ako pri­je to­ga ni­je do­bar lo­kal-pa­tri­o­ta. Ne mo­že ne­ko da go­vo­ri ru­žno o svom rod­nom mje­stu, a da po­sli­je ka­že da vo­li svo­ju ze­mlju. Vo­lim Niš, kao dje­čak sam imao pri­li­ku da na ra­znim mje­sti­ma ču­jem pri­če i le­gen­de iz ovih kra­je­va, pa je bi­lo lo­gič­no da na­đu svo­je mje­sto u mo­jim knji­ga­ma. Ne znam šta bih re­kao što se ti­če to­ga da li i sam vje­ru­jem u le­gen­de o ko­ji­ma pi­šem. Za­pra­vo, vje­ru­jem da u nji­ma ima vi­še isti­ne i pra­vih po­u­ka ne­go u stvar­no­sti u ko­joj da­nas ži­vi­mo.
● Za pi­sa­nje na­stan­ka ovih baj­ko­vi­tih pri­ča po­treb­na je ma­šta. Mno­gi ka­žu da ona ne­sta­je sa od­ra­sta­njem i u te­škim vre­me­ni­ma?
– Ma­šta je ve­li­ko bo­gat­stvo. Me­ne je uvi­jek kra­si­la. Dra­go mi je da mno­gi ka­žu da sam je­dan od srp­skih naj­ma­što­vi­ti­jih pi­sa­ca. U nje­nom ču­va­nju mi naj­vi­še po­ma­že mo­ja tro­go­di­šnja kćer­ki­ca Ni­na, sa­da se opet vra­ćam knji­ga­ma i cr­ta­nim fil­mo­vi­ma uz ko­je sam i sam od­ra­stao, jer ni nju ni me­ne ne za­ni­ma­ju no­vo­ta­ri­je. Što se ti­če in­spi­ra­ci­je, ne mo­ram da je pri­zi­vam, ona me ni­ka­da ne na­pu­šta, uvi­jek je tu, iz­vo­ra je bez­broj. Pret­po­sta­vljam da zbog to­ga imam spo­sob­nost da pu­tem ma­šte kre­i­ram sli­ke u gla­vi a on­da, kao što sli­kar ta­da bi­ra bo­je i sli­ku pre­no­si na plat­no, ja bi­ram ri­je­či i sve sta­vljam na pa­pir. To je al­he­mi­ja.
● Va­ši žen­ski ju­na­ci su ja­ko za­ni­mlji­vi. Ka­ko ih gra­di­te?
– Dra­go mi je da sve vi­še či­ta­la­ca to pri­mje­ću­je. Baš kao što sam dao iz­bor mu­škim ju­na­ci­ma u svo­jim knji­ga­ma, ta­ko sam ura­dio i sa žen­skim li­ko­vi­ma. Tu su, pri­je svih, bo­gi­nja Mo­ra­na, vi­le Na­i­sa i Ra­vi­joj­la, Va­si­li­sa Pre­kra­sna i rat­ni­ca Sr­na Tr­no­ko­sa. Za sva­ku od njih sam na­la­zio in­spi­ra­ci­ju u žen­skim oso­ba­ma ko­je me okru­žu­ju, pri­je svih mi­slim na svo­ju su­pru­gu, maj­ku... Sve že­ne su po­ne­kad vi­le, po­ne­kad vje­šti­ce, kao što mu­škar­ci zna­ju da bu­du ve­li­ki he­ro­ji ali i još ve­će ku­ka­vi­ce.
● Pi­še­te o neo­bič­nim bi­ći­ma sa čud­nim ime­ni­ma.
– Po­me­nuo bih one za ko­je mi se naj­ve­ći broj či­ta­la­ca obra­ća s po­hva­la­ma, pi­ta­nji­ma i su­ge­sti­ja­ma. Tu je mu­drac iz Đa­vo­lje va­ro­ši Sa­la­din, šprah­fe­le­rič­ni pa­tu­ljak Se­ci­ke­sa Run­vid, Pe­ru­nov ne­pri­zna­ti sin Zlot, vi­lin­ski princ Vi­lin­dar, ali i li­ko­vi iz vje­ro­va­nja dru­gih na­ro­da. U „Pe­ru­no­vom hro­ni­ča­ru” se po­ja­vlju­ju i ru­ski bo­ga­tir Ivan Ca­re­vić, div Svja­to­gor, za­tim nor­dij­ski jarl Rag­nar Lod­brok, po­ja­vlju­je se i Per­sej iz grč­ke mi­to­lo­gi­je. Je­lo sa pre­vi­še za­či­na uvi­jek is­pad­ne blju­ta­vo, za­to sam za­či­ne bi­rao du­go ka­ko bi tri­lo­gi­ja bi­la što „uku­sni­ja” svim kon­zu­men­ti­ma.
● Ko­je auto­re Vi či­ta­te, ko­ji fil­mo­vi Vas in­spi­ri­šu?
– Tre­nut­no či­tam knji­ge Dej­vi­da Mo­re­la, Pa­tri­ka Rot­fu­sa, Da­gla­sa Pre­sto­na i Lin­kol­na Čajl­da, ali uvi­jek vo­lim da se vra­tim Sti­ve­nu Kin­gu, Džor­džu Mar­ti­nu, Ni­lu Gej­me­nu, Sti­gu La­šo­nu, Tol­ki­nu. Što se ti­če fil­mo­va, sa­da ih gle­dam ta­ko da mno­go vi­še pa­žnje obra­ćam na sce­na­ri­je, gle­dam fil­mo­ve ko­ji su adap­ta­ci­je ne­kih knji­ga. Gle­dao sam naj­no­vi­jeg „Ho­bi­ta” u bi­o­sko­pu, za ni­jan­su je sla­bi­ji od pret­hod­na dva, ali mi se i ta­kav do­pao, a odu­še­vio me film „The Best Of­fer”. Pre­po­ru­ka svi­ma ko­ji vo­le fil­mo­ve sa do­brom pri­čom.
● Pi­sci se uvi­jek pi­ta­ju za na­red­no dje­lo. Šta pi­še­te tre­nut­no?
- Na­kon ro­ma­na „Ša­pat Đa­vo­lje va­ro­ši” do­šlo je vri­je­me da poč­nem da ra­dim da ne­kim no­vim ru­ko­pi­si­ma. Uve­li­ko ra­dim na knji­zi o slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji ko­ja će, po­red za­bav­nog, ima­ti i edu­ka­ti­van ka­rak­ter, a po­što će bi­ti kom­plet­no ilu­stro­va­na mo­že da se ka­že da će bi­ti na­mi­je­nje­na i mla­đoj pu­bli­ci. Na njoj ra­dim s front­me­nom gru­pe „Or­to­doks Kelts” i mo­jim pri­ja­te­ljem Acom Sel­ti­kom, u če­ti­ri ru­ke. On je sja­jan i ve­o­ma ta­len­to­van za pi­sa­nje, po­zna­je slo­ven­sku mi­to­lo­gi­ju kao sop­stve­ni dlan, pa mi je uži­va­nje da ra­dim s njim. Za ilu­stra­ci­je će se po­bri­nu­ti naš is­tak­nu­ti ilu­stra­tor Igor Kr­stić. Po­red to­ga, la­ga­nim tem­pom ra­dim na ro­ma­nu ko­ji će se do­sta raz­li­ko­va­ti od sve­ga ono­ga što sam do sa­da ra­dio. Bi­će to pra­va mje­ša­vi­na žan­ro­va, glav­ni ju­na­ci bi­će ne­ki od mo­jih omi­lje­nih knji­žev­nih ali i isto­rij­skih li­ko­va. Rad­ni na­slov ro­ma­na je „Se­dam ma­če­va”. Oče­ku­jem da to bu­de pra­vi šlag na mo­ju pr­vu „knji­žev­nu tor­tu” ko­ju či­ne tri­lo­gi­je „Pe­ru­nov hro­ni­čar” i „Vu­ko­vi sud­bi­ne”.
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Mla­đi, ljep­ši, ja­či....

● Ka­ko se sla­že­te sa ko­le­ga­ma kod nas i mi­sli­te li da oni ima­ju kva­li­te­te stra­nih auto­ra?
– Ka­da sam pri­je se­dam, osam go­di­na, kao dva­de­se­to­go­di­šnjak, ušao u svi­jet pi­sa­ne ri­je­či, imao sam pre­ve­li­ka oče­ki­va­nja pa sam na­i­šao i na ve­li­ka raz­o­ča­ra­nja. Me­đu pi­sci­ma imam ne­ko­li­ko sjaj­nih pri­ja­te­lja, pri­je svih bih is­ta­kao Alek­san­dra Te­ši­ća, Uro­ša Pe­tro­vi­ća i mog pre­zi­me­nja­ka, Ne­boj­šu Pet­ko­vi­ća. Oni su za me­ne ve­li­ki pi­sci ali su, pri­je sve­ga, do­bri, ostva­re­ni lju­di. Na­ža­lost, vi­dim da su mno­gi su­jet­ni, lju­bo­mor­ni, li­ce­mjer­ni. Hva­la bo­gu, ne­mam pro­blem s ta­kvi­ma, zna­ju šta od me­ne mo­gu da oče­ku­ju po­što sam mla­đi, ljep­ši, ta­len­to­va­ni­ji, ali i fi­zič­ki ja­či (smi­jeh). Ša­lim se, ma­da i u ovoj ša­li ima isti­ne.


Pe­ru­nov hro­ni­čar

● U pla­nu je da se na osno­vu Va­še tri­lo­gi­je sni­ma TV se­ri­ja. Ka­ko je do­šlo do to­ga, ko­li­ko je va­žno za­la­ga­nje auto­ra, i da li ima do­volj­no po­dr­ške?
- Za­pra­vo, bi­će ura­đen du­go­me­tra­žni film, pa će usli­je­di­ti i pi­lot-epi­zo­da za TV se­ri­ju. Sve je po­če­lo onog tre­nut­ka ka­da se sjaj­na eki­pa oku­pi­la oko sni­ma­nja igra­nog trej­le­ra za tri­lo­gi­ju „Pe­ru­nov hro­ni­čar”, ko­ji je ura­đen kao re­kla­ma za knji­ge. Od ta­da se de­si­lo mno­go to­ga do­brog, pri­pre­me su u to­ku, je­dva če­kam da sve kre­ne. Ja sam, kao što se i mo­glo oče­ki­va­ti, do­bio ulo­gu sce­na­ri­ste, sce­na­rio je spre­man, ak­tiv­no uče­stvu­jem i oko dru­gih stva­ri ve­za­nih za ovaj ve­li­ki pro­je­kat, svi u eki­pi di­šu kao je­dan i zbog to­ga sam op­ti­mi­sta. Po­dr­ške i te ka­ko ima, sva­kog da­na je sve ve­ća i zna­čaj­ni­ja, la­ga­no se pra­vi pri­ča oko fi­nan­sij­ske kon­struk­ci­je, ta­ko da ne bri­nem. Vri­je­me ra­di za me­ne, za nas.