Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ne znam da li ste pri­mi­je­ti­li isto što i ja, al’ za slu­čaj da ni­ste, re­ći ću vam. Ti­če se do­ma­ćih pje­va­ča po­pu­lar­ne mu­zi­ke. (Kad ka­žem ,,do­ma­ći’’ pje­va­či, mi­slim na sve njih iz SFRJ.) Evo o če­mu se ra­di. Ve­li­ka opa­snost se nad­vi­la iz­nad na­ših po­ja­ca. Kao oblak ta­man i gra­do­no­san, kao noć ko­ja olu­jom pri­je­ti...
Za one ko­ji ne slu­ša­ju ra­do ra­dij­ske pro­gra­me kao ja, po­ku­ša­ću da do­ča­ram ak­tu­el­nu si­tu­a­ci­ju.
Na mno­gim na­šim ra­dio sta­ni­ca­ma, mo­gu se ču­ti umil­ni vo­ka­li ovih iz­u­zet­nih mu­ška­ra­ca. Sva­ka biv­ša re­pu­bli­ka SFRJ ima po jed­nog ili dvo­ji­cu ko­ji se iz­dva­ja­ju po po­pu­lar­no­sti svo­joj. I to je li­je­po. Ovi mla­di­ći (i oni ko­ji se ta­ko osje­ća­ju) uglav­nom pje­va­ju o lju­ba­vi. Ne­uz­vra­će­noj, na­rav­no. U svo­jim pje­sma­ma se obra­ća­ju ne­koj da­mi či­je ime ri­jet­ko po­mi­nju. Ali im pu­no zna­či, ako je vje­ro­va­ti sti­ho­vi­ma nji­ho­vim, a ne­ma raz­lo­ga da im se ne vje­ru­je. Ako se po­mno­že ne­ki bro­je­vi (broj pje­va­ča, broj tu­žnih pje­sa­ma o lju­ba­vi­ma ta­ko­đe tu­žnim) do­la­zi­mo do fi­nog ba­ta­ljo­na bez­du­šnih da­ma. Ka­žem bez­du­šnih, jer su bez­broj pu­ta osta­vi­le ove tu­žne poj­ce. (OJ LjU­BA­VI – BOG TE KLEO! – KO TE PR­VI ZA­PO­ČEO?! Ovo se pje­va­lo ne­ka­da na igran­ka­ma pri­je ne­go što su na iste na­va­li­li di dže­je­vi sa sve sna­žnim zvuč­ni­ci­ma.) Ovi mla­di­ći, ko­ji div­no po­ju, iz­u­zet­no su tu­žni, to smo vi­dje­li. I mno­go pu­ta ču­li. Tu­ga im se u pje­sme pre­li­la. Pje­sme se to­li­ko ,,ras­tu­ži­le’’ i ,,po­e­mo­ti­vi­sa­le’’ da su i sa­mu pa­te­ti­ku dav­no osta­vi­le iza se­be...
Sa­da do­la­zi­mo do opa­sno­sti ko­ja im pri­je­ti... to­li­ko su po­sta­li emo­tiv­ni da će se mo­žda usko­ro pre­tvo­ri­ti u ... PJE­VA­ČI­CE. Da, do­bro ste pro­či­ta­li. Ako uzme­mo da se žen­ski dio ljud­ske po­pu­la­ci­je po­đe­kad po­mi­nje kao nje­žni­ji pol, na­ši poj­ci su po­sled­njih go­di­na to­li­ko nje­žni u svo­jim pje­sma­ma da bi se mo­glo de­si­ti da i sa­mi po­sta­nu ... nje­žni. Da pro­sti­te što ova­ko pri­čam.
A šta ja imam pro­tiv to­ga da i mu­škar­ci (na­ro­či­to go­re­po­me­nu­ti) pje­va­ju o svo­jim osje­ća­nji­ma, upi­ta­će­te se. Ni­šta. Na­pro­tiv. Sa­mo, ne­ka­ko ne ide da se to­li­ko ,,to­pe’’ u svo­jim pje­sma­ma. U biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji bi­lo je to­ga i pri­je njih. Sa­mo su ta­da­šnji pje­va­či TO ra­di­li ona­ko ka­ko pri­li­či mu­škar­ci­ma, a da­me, kao i sa­da, ona­ko ka­ko nji­ma pri­li­či. A slu­ša­o­ci su uži­va­li. Sve je bi­lo na svom mje­stu.
Sa­da je to pri­lič­no dru­ga­či­je. Mi­slim, pu­no dru­ga­či­je. TO­LI­KO dru­ga­či­je da bi se mo­glo de­si­ti da do­đe do pro­mje­ne ne­kih ime­na, re­ci­mo. Mo­glo bi se de­si­ti da Be­o­grad do­bi­je Želj­ku J. Da Pu­la i Za­greb do­bi­ju Dži­bo­ni­cu S. i Ton­ku C. Pod­go­ri­ca bi mo­gla do­bi­ti Ser­gej­ku Ć. A to, pri­zna­će­mo, ne bi bi­lo baš zdra­vo. Da osta­vi­mo slu­ša­o­ce po stra­ni – ali šta bi nji­ho­ve po­ro­di­ce re­kle na to? Ka­ko bi su­pru­ge i dje­ca ovih uz­vi­še­nih mu­že­va re­a­go­va­le kad bi se u ku­ći od­jed­nom na­šle dvi­je ma­me, dvi­je su­pru­ge? Bi­lo bi im neo­bič­no, a mo­žda i muč­no.
Pa, šta da se ra­di? Ni­šta. Ili, ne­što sa­mo ma­lo. Nek se na­ši pje­va­či pri­sje­te (oni ko­ji pam­te) ka­ko su o lju­ba­vi pje­va­li Leo Mar­tin, Ar­sen De­dić, Da­do To­pić i mno­gi dru­gi. Pje­va­li su mu­ški. I da­me su ima­le osje­ćaj da im te pje­sme pje­va­ju mu­škar­ci, a ne naj­bo­lje dru­ga­ri­ce.
U na­di da mi uva­že­na go­spo­da ne­će za­mje­ri­ti, pre­po­ru­ču­jem im da za­vr­te sta­re plo­če, da ,,is­ko­pa­ju’’ ka­se­te (ko ih ima) pa da po­slu­ša­ju ka­ko su to ra­di­li ne­ki lju­di pri­je njih. A mo­gu se i obra­ti­ti svi­je­tlom in­ter­ne­tu, taj izum u se­bi skri­va sve i sva­šta.
Za­vr­ši­ću sti­ho­vi­ma Bo­re Đ. ko­je je na­pi­sao ,,ve­se­lih’’ de­ve­de­se­tih – ‘’pe­va­či/pe­va­či­ce, za­pe­vaj­te mal­či­ce...’’