Autor: Čarls Si­mić


Bu­du­ći da je da­nas te­ško do­ći do pra­vih sni­ma­ka na­ših ra­to­va i da smo spa­li na nji­ho­ve ho­li­vud­ske si­mu­la­ci­je u ko­ji­ma do­bro iz­gle­da­mo, pi­tam se šta bi Ame­ri­kan­ci re­kli ka­da bi vi­dje­li ne­mon­ti­ra­ne snim­ke na­pa­da ame­rič­kih dro­no­va, na pri­mjer na ne­ko od mno­gih vjen­ča­nja ili sa­hra­na ko­je smo po­gre­šno pro­ci­je­ni­li kao oku­plja­nje te­ro­ri­sta i sve­li ih na „zga­že­ne bu­be“, ka­ko to zo­vu oni ko­ji lan­si­ra­ju na­še pro­jek­ti­le. Ide­ja da će­mo bi­ti si­gur­ni­ji ako sa li­ca ze­mlje zbri­še­mo go­mi­lu ne­vi­nog svi­je­ta u ko­joj se kri­je ne­ko­li­ko lo­ših mo­ma­ka i da to ne­će po­ve­ća­ti broj na­ših ne­pri­ja­te­lja je lu­dač­ka, kao i uvje­re­nje da uža­sna zvjer­stva dru­gih po­sta­ju pri­hva­tlji­va ka­da ih spro­vo­di na­ša stra­na.
Sve ovo bi tre­ba­lo da je ja­sno na­šim li­de­ri­ma u Va­šing­to­nu, ali oči­gled­no ni­je. Pred­sjed­nik Oba­ma je Kon­gre­su do­sta­vio svoj za­htjev za no­vu tro­go­di­šnju auto­ri­za­ci­ju ra­ta pro­tiv ISIS-a, u ko­jem bi se na­sta­vi­li va­zdu­šni uda­ri i „ogra­ni­če­na“ bor­be­na dej­stva, upr­kos ne­u­spje­hu na­ših pret­hod­nih po­ku­ša­ja u Li­bi­ji, Ira­ku, Av­ga­ni­sta­nu, Pa­ki­sta­nu i Je­me­nu. To će na­še ra­to­ve mo­žda uči­ni­ti le­gal­ni­ma, ali ne ma­nje glu­pi­ma.
Ono što je Če­slav Mi­loš re­kao za pro­šli vi­jek već va­ži i za ovaj: „Jao ono­me ko mi­sli da će se spa­sti ta­ko što ne­će uče­stvo­va­ti u tra­ge­di­ji“. Mi­li­o­ni Ame­ri­ka­na­ca oči­gled­no i da­lje ta­ko mi­sle, čak i po­slije 11. sep­tem­bra i svih ra­to­va ko­je smo od ta­da vo­di­li i ko­je još uvi­jek vo­di­mo. Te­le­vi­zij­ski snim­ci i fo­to­gra­fi­je ne pre­no­se pra­vi ste­pen ra­za­ra­nja i smr­ti ko­ji su to­ga da­na po­go­di­li Nju­jork. Tre­ba­lo bi da je čo­vjek bar jed­nom sta­jao is­pod ku­la bli­zna­ki­nja da bi poj­mio nji­ho­vu ne­vje­ro­vat­nu vi­si­nu i ve­li­či­nu. Ja sam ih vi­dio uži­vo, ali bi­li su mi po­treb­ni mje­se­ci da za­i­sta ra­zu­mi­jem šta se de­si­lo. Čak i ka­da je dru­gi avi­on uda­rio u ku­le, ni­je mi pa­lo na pa­met da bi mo­gle da se sru­še. Ka­da su se sru­ši­le, ni­sam vje­ro­vao svo­jim oči­ma. Lju­di su po­slije go­vo­ri­li da je sve bi­lo kao na fil­mu. Iza­šli smo iz ta­me bi­o­skop­ske sa­le, stre­sli se od je­ze i vra­ti­li svo­jim ži­vo­ti­ma. Po­na­dao sam se da su Ame­ri­kan­ci naj­zad ra­zu­mje­li ka­ko je to ka­da vas bom­bar­du­ju.
Od­u­vi­jek sam bio za­pa­njen ti­me ka­ko jed­na za­ra­će­na stra­na ig­no­ri­še ubi­ja­nje ne­du­žnih na dru­goj. Lju­de ko­ji ni mra­va ne bi zga­zi­li uop­šte ne za­ni­ma ka­kvi uža­si se u nji­ho­vo ime či­ne dru­gi­ma. Ovaj bez­du­šni stav po­sta­je još uvre­dlji­vi­ji ka­da po­mi­sli­te na one pre­stra­vlje­ne lju­de u Nju­jor­ku ka­ko kroz dim i va­tru bje­že od ku­la ko­je se ru­še. U da­ni­ma po­sle na­pa­da, na­ši ko­men­ta­to­ri i po­li­ti­ča­ri su zah­ti­je­va­li br­zu i bru­tal­nu od­ma­zdu, bez pre­tje­ra­ne bri­ge o to­me ko je kriv, a ko ne­vin. Dru­gim ri­je­či­ma, haj­de da bom­bar­du­je­mo bi­tan­ge bez ob­zi­ra na to ko će bi­ti ubi­jen – i da li će jed­no­ga da­na bom­bar­do­va­ni mo­žda po­že­lje­ti da se osve­te.
Po­slije 11. sep­tem­bra se go­vo­ri­lo da u Ame­ri­ci vi­še ni­šta ne­će bi­ti isto, i to se po­ka­za­lo kao tač­no. Ono što se ni­je pro­mi­je­ni­lo je na­še ubje­đe­nje da smo baš mi po­zva­ni da is­ko­ri­je­ni­mo sve zlo u svi­je­tu. Pri­je će­mo do­če­ka­ti da ta­li­ba­ni ob­ri­ju bra­de i svo­jim že­na­ma i kćer­ka­ma do­zvo­le da no­se mi­ni suk­nje, ne­go da na­ši li­de­ri pre­sta­nu da bu­du mi­li­tant­ni ovi­sni­ci. Ta­ko u Va­šing­to­nu ni­ko­ga ni­je bri­ga za pat­nje ko­je smo na­ni­je­li dru­štvi­ma i ze­mlja­ma na Bli­skom is­to­ku i dru­gdje, ni­ti iko raz­mi­šlja o uzro­ci­ma mr­žnje i že­lje za osve­tom pre­ma na­ma u mu­sli­man­skom svi­je­tu. U na­šoj ver­zi­ji isto­ri­je, tra­ge­di­ja 11. sep­tem­bra 2001, ka­da su ot­mi­ča­ri za so­bom od­ve­li u smrt to­li­ke lju­de, do­go­di­la se za­to što su oni pre­zi­ra­li na­še vri­jed­no­sti i slo­bo­de, dok su tra­ge­di­je ko­je mi iza­zi­va­mo u dru­gim ze­mlja­ma sa­mo ko­la­te­ral­na šte­ta na­še is­kre­ne že­lje da ih oslo­bo­di­mo. Pra­va je sre­ća što mi Ame­ri­kan­ci ne pri­mje­ću­je­mo ono što či­ni­mo dru­gi­ma; ina­če bismo ri­zi­ko­va­li da iz­gu­bi­mo dra­go­cje­nu sli­ku o se­bi kao iz­u­zet­no mo­ral­nim i ne­du­žnim lju­di­ma, i da se­be ugle­da­mo kao od­vrat­ne li­ce­mje­re.
Sje­ćam se da sam u da­ni­ma po­slije 11. sep­tem­bra po ban­de­ra­ma, te­le­fon­skim go­vor­ni­ca­ma i zi­do­vi­ma Nju­jor­ka za­ti­cao im­pro­vi­zo­va­ne pla­ka­te o ne­sta­li­ma, sa fo­to­gra­fi­jom, krat­kim opi­som i do­dat­nom in­for­ma­ci­jom da je Hen­ri (ili Me­ri) po­sled­nji put vi­đen-a na sto pr­vom spra­tu i, što je bi­lo još dir­lji­vi­je – ako je to mo­gu­će – sre­tao sam iz­be­zu­mlje­ne že­ne sa fo­to­gra­fi­ja­ma ne­sta­lih mu­že­va i si­no­va ka­ko za­u­sta­vlja­ju pro­la­zni­ke i pi­ta­ju ih da li su ih vi­dje­li. Smrad po­ko­lja u va­zdu­hu i to­li­ko uz­ne­mi­re­nih lju­di ko­ji se vr­te ukrug pod­sje­ti­li su me na uli­ce Be­o­gra­da ko­je su ta­ko iz­gle­da­le i smr­dje­le po­sle sa­ve­znič­kog bom­bar­do­va­nja u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Naj­u­ža­sni­je u ve­zi sa ubi­ja­njem ne­vi­nih lju­di je da ona ni­ka­da ne pre­sta­ju. Gle­da­ju­ći na­še va­zdu­šne uda­re na Bag­dad 2003, znao sam da u nji­ma vje­ro­vat­no ne­će po­gi­nu­ti Sa­dam i nje­go­vi ge­ne­ra­li, ne­go ne­sreć­ni Ira­ča­ni ko­ji su se na­šli na po­gre­šnom mje­stu u po­gre­šno vri­je­me ka­da su bom­be po­če­le da pa­da­ju.
Za­bo­ra­vi­te bi­li­o­ne do­la­ra ko­je smo već po­tro­ši­li na ove ra­to­ve, za­bo­ra­vi­te hi­lja­de mr­tvih i osa­ka­će­nih Ame­ri­ka­na­ca, za­bo­ra­vi­te mno­go vi­še po­gi­nu­lih i de­se­ti­ne mi­li­o­na ra­se­lje­nih iz ze­ma­lja ko­je smo bez­raz­lo­žno ra­za­ra­li i u či­je te­o­lo­ške i te­ri­to­ri­jal­ne raz­mi­ri­ce ni­je tre­ba­lo da ula­zi­mo – haj­de da vi­di­mo da li će ovo­ga pu­ta na­še bom­be i na­ša voj­ska us­pje­ti i da li će­mo ši­rom Bli­skog is­to­ka naj­zad bi­ti do­če­ka­ni kao oslo­bo­di­o­ci. Pu­sti sno­vi. Ali po­što na­ša ko­rum­pi­ra­na po­li­tič­ka kla­sa vo­li rat, jer rat pu­ni nov­cem nji­ho­ve ko­fe­re i či­ni da se osje­ća­ju ja­ko i pra­ved­no – bi­će još kon­tra­pro­duk­tiv­nih ra­to­va, iako će nas to pri­je ili ka­sni­je od­vu­ći u pro­past.
Pre­veo: Zo­ran Tr­klja
Pe­šča­nik.net