Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Že­lja se pri­kop­ča­va na ma­ši­nu, i ka­da je postsa­vre­me­ni dis­kurs raz­la­že, to se uvi­jek pro­ce­su­i­ra u at­mos­fe­ru kru­že­nja, pod­ma­zi­va­nja, teh­nič­kog pre­gle­da ko­ji za su­šti­nu ima de­ko­di­ra­nje nje­nog oklop­nog or­ga­ni­zma pu­tem mo­ći ko­ja po­sta­je sa­ma svoj za­kon. (Ko­ri­jen že­lje je­ste ma­ši­ni­zo­van: – „Ne­ka­kvo me svoj­stvo di­glo ta­mo,/Ne­ka­kav me sve­ti mag­net te­gli.“ „Glas njen mo­ju du­šu zbu­nje­nu/Bo­žan­stve­nim stre­ca elek­tri­zmom“/ Nje­goš, „Lu­ča Mi­kro­ko­zma“)
Da­kle, da pod­cr­ta­mo ono što ni­čim vi­še i ni­je za­str­to: že­lja i ma­ši­na, ili, još ne­u­mo­lji­vi­je: že­lja/ma­ši­na, ma­ši­na/že­lja. Za­što on­da ne re­ći – že­lja bez ve­zni­ka? Ne re­ći: evo že­lje uz ko­ju ne ide i, ve­znik, okre­ta­nje, me­ha­nič­ki bes­kraj?
Ma­ši­na ne sa­mo da pro­iz­vo­di, ona, šta­vi­še, že­li i uži­va dok pro­iz­vo­di. Že­lja bi, bez te mo­guć­no­sti pro­iz­vod­nje une­do­gled, pred­sta­vlja­la ja­lo­vu že­lju, ili ne bi bi­la do­volj­no ma­ši­ni­zo­va­na že­lja ko­ja je u sta­nju cir­ku­lar­nog ob­na­vlja­nja i do­pu­nja­va­nja. Iz ovog slaj­da sli­je­di da, isto­vre­me­no, na tra­gu re­če­nog, ta­kva že­lja bi­la bi men­tal­na, a ne in­stru­men­tal­na, oko ko­je je, uvi­jek već, za­ro­ti­ran da­na­šnji, lo­ko­mo­ti­zo­va­ni dis­kurs.
Od­mah ov­dje va­lja iz­bje­ći vi­še ne­go vje­što in­sta­li­ra­nu zam­ku, ko­li­ko je to mo­gu­će, jer te­ri­to­ri­je su pre­mre­že­ne zam­ka­ma ko­je ih ro­ti­ra­ju i uz­no­se iz­nad tla ko­je zja­pi u pra­zno i ni­štav­no.
Na­i­me, že­lja se pro­iz­vo­di po ka­lu­pu, a ne po ne­kom su­ve­re­nom im­pul­su ko­jem bi se obra­ti­la okre­nu­ta i za­gle­da­na u se­be. Njen in­ten­zi­tet se ar­ti­ku­li­še u ar­ti­kal ma­sov­ne pro­iz­vod­nje. Ka­da ot­pa­ku­je­mo dis­kurs re­kla­me, ta­mo na­la­zi­mo rad mi­ni­ja­tur­ne ma­ši­ne, či­pa, ko­ji ni­je­mo i glu­vo dik­ti­ra ono što sli­ka pro­lon­gi­ra, a to je ona isti­na da, re­kla­ma, ne oslo­ba­đa sa­dr­žaj pre­ma kon­zu­men­tu, već sa­svim su­prot­no, iz­jed­na­ča­va kon­zu­men­ta pre­ma ma­ši­ni­zo­va­noj že­lji. – (Pi­ta­nje ko­je je da­le­ko­se­žni­je i bit­ni­je, je­ste sle­de­će: da li me­di­ji ot­kri­va­ju u če­mu se to sa­sto­ji na­ra­tiv­nost že­lje, i uko­li­ko to či­ne, ni­je li to opet stvar post-sa­vre­me­ne ide­o­lo­ške apa­ra­tu­re? Na kon­cu, na­ra­tiv­nost že­lje u me­di­ju su­ža­va in­te­li­gen­ci­ju na prag ka­rak­te­ra raz­bi­je­ne mno­štve­no­sti ko­jom u pot­pu­no­sti vla­da ne­ki ilu­zor­ni prin­cip sim­bo­lič­kog im­pe­ra­ti­va. Uvi­jek je to po­put mo­li­tve, sa­mo okre­nu­to u dru­gom smje­ru: že­li, i bi­će ti da­to! – iako nas ni­šta ne uči pra­vi­li­ma že­lje­nja ko­ja su ov­dje oči­gled­no do­mi­nant­na.)
De­lez i Ga­ta­ri „An­ti-edi­pa“ po­či­nju po­gla­vljem „Že­le­će ma­ši­ne“; De­ri­da u „Od­met­nič­kim dr­ža­va­ma“, po­gla­vlje „Slo­bod­no okre­ta­nje“, ta­ko­đe že­lju osvje­tlja­va u sklo­pu ma­ši­ne, mo­to­ra, čak i auto­mo­bi­la. Pa ipak, na­ve­di­mo De­ri­du ko­ji istom okre­ta­nju su­prot­sta­vlja i ovo: „Čin su­ve­re­no­sti mo­ra i mo­že – po sop­stve­nom na­ho­đe­nju, u tre­nut­ku – jed­nim ne­de­lji­vim udar­cem, si­lom, da pre­ki­ne bes­ko­nač­nu ar­gu­men­ta­ci­ju.“ – Re­la­ti­vi­zo­va­na u ma­ši­ni, že­lja je oprav­da­na, na­bi­je­na jed­nim do­volj­nim raz­lo­gom ko­ji je ni­šta ma­nje svoj za­kon, pa ipak, i da­lje ne po­sti­že oslo­bo­đe­nje od eks­plo­a­ta­ci­je bez kra­ja či­ja se is­pla­ti­vost pro­te­že kroz sve estet­ske po­re.
Ma­ši­ni­zo­va­na že­lja bi­la bi hlad­na že­lja, li­ne­ar­na že­lja, nad­moć­na že­lja da bi se mo­gla že­lje­ti u nor­mal­nim ko­li­či­na­ma. Ali šta ako je neo­p­hod­no že­lje­ti vi­šak ka­ko bi se iz to­ga kon­stru­i­sao no­vi tip stvar­no­sti?! Bu­du­ći da je stvar­nost vir­tu­tal­no kon­den­zo­va­na, či­ni se po­treb­nim pre­sje­ći je že­lje­nom ma­ši­nom, pro­iz­vo­dom že­sto­ke pro­iz­vod­nje ko­ji je di­rekt­no skop­čan sa sve­ci­je­lom pri­ro­dom ener­gi­je.
Ne mo­ra bi­ti ni­čeg nu­žno ne­ga­tiv­nog u že­lji ko­ja se osve­tlja­va kroz ma­ši­nu (ma­ši­nu ko­ja eks­tra­hu­je sa­sta­vi­nu že­lje, jer sa­mo pra­zna že­lja osta­je ona vječ­no že­lje­na), bu­du­ći da ni­je nor­mal­no že­lje­ti i da je že­lja sa­ma po se­bi svoj po­kre­tač kao i ra­za­rač. Pre­ma to­me, že­lja se kao neo­b­u­zdan sklop u ma­ši­ni ra­ci­o­na­li­zu­je, on­dje pro­na­la­ze­ći svo­je si­gur­no upo­ri­šte, rok tra­ja­nja i smi­sao po­sto­ja­nja. – Na iz­da­hu vre­me­na, že­lja se po­ka­zu­je kao apo­ka­lip­tič­ki su­ple­ment!
Že­lja se isto kre­će pre­ma hip­no­ti­sa­nom ci­lju kao što to ra­di i ma­ši­na: pri­vid­no tak­tič­ki, na la­kim pr­sti­ma, sa pu­no osje­ća­ja za pro­stor dje­lo­va­nja, dok u stvar­no­sti sve je to uža­re­no, za­cr­ta­no, an­ti-in­te­li­gi­bil­no; u na­stav­ku se i ov­dje od­i­gra­va bje­so­muč­no okre­ta­nje, sve tut­nji i škri­pi od uda­ra kli­po­va, od pro­iz­vo­đe­nja ener­gi­je ko­ja je po­zva­na da pre­si­je­če, ne i da ra­zu­mi­je i očo­vje­či.
Post-sa­vre­me­no dru­štvo je­ste dru­štvo ma­ši­ni­zo­va­nih že­lja ko­je se auto­mat­ski is­pu­nja­va­ju kao što se i mi­li­tar­no od­ga­ja­ju. To je­su, pri­je sve­ga – že­lje na ve­li­ko! Por­no­graf­ske že­lje, sport­ske i mod­ne, jed­nom ri­ječ­ju – in­du­stri­ja­li­zo­va­ne že­lje, od­sje­če­ne od svog sr­ca i pot­hra­nje­ne u mo­tor­nim dje­lo­vi­ma ko­ji zah­ti­je­va­ju teh­nič­ko umi­je­će dje­lo­va­nja. I u to­me je­ste sva za­stra­šu­ju­ća ču­do­vi­šnost da­na­šnje este­ti­ke, što upra­vo pro­iz­vo­di vi­še ne­go što že­li, i što tro­ši a da ni­šta ne di­je­li.