Je li ovo či­sti po­ne­djelj­nik, ili ni­je? Tre­ba za­plo­vi­ti pu­či­nom vas­kr­šnjeg po­sta, od ko­ga mo­že da uhva­ti vrto­gla­vi­ca, kao od pu­ta, na ko­jem, čo­vje­ku pri­ska­če nje­gov an­đeo ču­var, da ga od­bra­ni od glad­nih zvi­je­ri, i da ga pri­dr­ži kad mu se otvo­ri ja­ma pod no­ga­ma. Dan­te ni­je oštro po­di­je­lio pa­kao, či­sti­li­šte i raj, a po­seb­no ti pro­sto­ri ni­je­su raz­dvo­je­ni dok je čo­vjek još na ze­mlji. Sve je mo­gu­će, i to po­ja­ča­va vr­to­gla­vi­cu.
„Je li ovo naš svi­jet ili ni­je“, pi­ta se Vas­ko Po­pa, a jed­no od Nje­go­še­vih pi­ta­nja je: „Je li ja­vje od sna smu­će­ni­je“?
Oni ko­ji mi­sle da „čvr­sto sto­je ne ze­mlji“ vi­dje­će da ze­mlja ni­je do­volj­no čvrst oslo­nac, ali ka­sna pa­met mo­že sa­mo da uve­ća očaj i sve­o­bu­hvat­ni strah.
Tu je i cr­kva, i mo­li­tva, i post, da nam otvo­ri pro­zor da uđe svje­tlost, da se spu­sti bla­ga ru­ka na nas ko­ja mi­lu­je do u du­bi­nu sr­ca. Ali, tu su ne­gdje i zver­ke, ko­je bi s ra­do­šću sa­mlje­le na­še ko­sti. No, to je te­ma za one ko­je zna­ju da pi­šu ne­be­skom olov­kom. Ko­ji zna­ju za sa­vr­še­no ću­ta­nje. To su oni „idi­o­ti“ kroz ko­je se po­kre­će ‘’Pr­va azbu­ka’’, či­ja slo­va ne si­la­ze na pa­pir. Na­ra­va­no, oni ni­šta na svi­je­tu ne mo­gu da ura­de, ne­go to. Jer sma­tra­ju da je to naj­po­treb­ni­je.
Da osta­vi­mo sad ovo, ko­je još ni­je do­šlo, ili ni­je­smo vi­dje­li da je do­šlo. Mo­ram vam is­pri­ča­ti šta mi se de­si­lo ju­če. Ne, ni­je mi se de­si­lo, ne­go mi se de­si­lo to da vi­dim i da ču­jem... Ka­že mi je­dan moj kom­ši­ja:
„Evo ima ne­ki­h Cr­no­go­ra­ca, čo­ba­na, ko­ji sje­de u skup­šti­ni, i ka­žu da u Cr­noj Go­ri ni­je ni­kad bi­lo Sr­ba. Kralj Ni­ko­la ih je po­ne­kad pod­sti­cao da ka­žu da su Sr­bi, ali to je bi­la do­go­vo­re­na igra. Ne­ka pri­ča’u da su to što ni­je­su, jer s ta­kvi­e­ma mi je naj­lak­še da ostva­ru­jem svoj na­um ko­je je bez­u­mlje, ali vr­lo in­spi­ra­tiv­no i prag­ma­tič­no-gle­da­ju­ći in­te­res svo­je vla­sti. S ta­kvim ov­no­vi­ma mo­gu da ura­dim što mi pad­ne na pa­met. I da dr­žim vlast do­kle ne vi­dim“.
Ka­ko je taj čo­ban do­gu­rao do cr­no­gor­ske skup­šti­ne, pi­ta se moj kom­ši­ja iz Cuc­ke Li­pe, i do­da­je: „Ko­ji su ga bra­vi iz­ble­ja­li da ta­mo do­đe“?
Uvi­jek me za­di­vi ar­ha­ič­ni go­vor, ko­ji po­ga­đa su­šti­nu. To jest, ot­kri­va, ja­sno- da kod do­tič­nog ne­ma su­šti­ne. Po­ka­za­ti ta­mo onom da ne­ma što mi­sli da ima. Ni­kad ni­je ni­šta do­znao o se­bi. A i ka­ko bi kad mu je tu­đa gla­va sve, a svo­ja utva­ra. A ne zna da je ta­ko.
Mo­žda taj čo­ban ni­je ni­kad iz­la­zio iz svog se­la gdje ži­ve cr­no­gor­ski pri­ča­o­ci, i ni­je mo­gao da skop­ča o če­mu su oni pri­ča­li. Mu­dra­ci su uvi­jek ko­ri­sti­li ma­lo ši­fro­van go­vor. Taj ni­je imao uma da od­go­net­ne osnov­nu za­go­net­ku, i go­to­vo!
Ni­jed­na va­žna pri­ča ni­je od ju­če. Bi­la je i pri­je ne­go se ja­vi­la. Za­to je va­žna. Po­ja­vi­la se da po­tvr­di svo­ju va­žnost. Ko­ja ni­je sa­mo od ovog svi­je­ta. To čo­ba­ni, ko­ji su ugra­bi­li da sjed­nu u skup­šti­nu, ne mo­gu da zna­ju. Ta­ko se po­di­že cr­no­gor­ska Kon­fu­zi­ja.
Pra­ve Cr­no­gor­ce ra­do­va­lo je pam­će­nje. Oni su se to­pi­li u pam­će­nju. I oba­sja­va­li svo­je bli­žnje. Svo­je ple­me. Ali i Ru­se na Kam­čat­ki. Ko­je su dr­ža­li za ro­đe­nu bra­ću. A Hri­sta dr­ža­li za bra­ta u Hri­stu. Ta­kvi su bi­li ti lu­da­ci, i nji­ho­vi ne­shva­tlji­vi pa­ra­dok­si.
A vi­di ove lu­ću­me, ti­kva­ne, re­pe bez ko­ri­je­na... O, grd­ni­je ja­da! O, zlo i na­o­pa­ko, o cr­nje od cr­nje­ga. O no­vi­jeg „na­i­lon Cr­no­go­ra­ca“, ka­ko bi re­kao naš brat Ko­sto No­va­kov Nin­ko­vić. Ko­ga ne ra­zu­mje­še ni Er­ce­gov­ci ni Cr­no­gor­ci... Ko­ga ra­zu­mje­še sa­mo oni ko­ji su ra­do­sno dr­ža­li stra­žu iz­me­đu dva svi­je­ta.
Sad mi po­sta­je ja­sni­ji ap­surd ko­ji je sa­žet u onom ču­ve­nom na­go­vo­ru o „pre­la­ma­nju mo­zga“. „Pre­la­ma­nje mo­zga“ je uze­to kao no­va cr­no­gor­ska stra­te­gi­ja. Stvar­no iz­ve­sti „pre­la­ma­nje mo­zga“, a pri­hva­ti­ti da to ni­je pre­la­ma­nje mo­zga ne­go nje­go­va no­va rav­no­te­ža. To je no­va cr­no­gor­ska pri­ča, i ti no­vo­cr­no­gor­ci ima­ju jed­no­stav­no rje­še­nje za­go­net­ke: za­lud­na bra­ća su žr­tve sop­stve­ne mi­to­ma­ni­je. Ne­ka lu­du­ju o svom tro­šku. Sa­mo ne­ka bar ne tra­že od nas po­dr­šku.
Do­i­sta - „Je li ovo naš svi­jet ili ni­je“ i - „Je li ja­vje od sna smu­će­ni­je“?
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ