Da je i me­đu ko­a­li­ci­o­nim part­ne­ri­ma (DPS i SDP), a ne sa­mo u opo­zi­ci­ji „za­le­gao ne­ki cr­ni đa­vo“ uoče­no je odav­no, mno­go pri­je pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra odr­ža­nih u apri­lu 2013. go­di­ne. O nji­ho­vim za­đe­vi­ca­ma, tr­ve­nji­ma i otvo­re­nim su­ko­bi­ma, kao i o Ran­ko­vom umi­je­ću pa­za­re­nja, nje­go­voj stra­te­gi­ji ote­za­nja u do­no­še­nju ko­nač­ne od­lu­ke i do­ka­za­nih spo­sob­no­sti za­vo­đe­nja opo­zi­ci­je za „Go­leš pla­ni­nu“ (bar do­sad), već sam pi­sao u apri­lu i av­gu­stu pro­šle go­di­ne. Mo­gu­će je da mu pri­da­jem zna­čaj ko­ji on i ne­ma (da mu bu­de lak­še pri­da­ju mu ga i ne­ki opo­zi­ci­o­ni li­de­ri), ali ni­je­sam mo­gao da odo­lim, na­kon Ran­ko­vog ne­dav­nog go­sto­va­nja u emi­si­ji „Na­či­sto“,da još ne­što ne ka­žem o nje­go­vom ju­na­če­nju, ko­čo­pe­re­nju (či­taj ko­ko­će­nju), ko­je je u funk­ci­ji nje­go­vih do­ka­za­nih spo­sob­no­sti po­li­tič­kog pi­lja­re­nja. I za­i­sta ni­je bi­lo la­ko pre­ću­ta­ti to Ran­ko­vo hva­li­sa­nje – se­be i svoj do­pri­nos u stva­ra­nju „ne­za­vi­sne“ Cr­ne Go­re sta­vio je is­pred „go­spo­da­ra“ i nje­go­vih „za­slu­ga“ za re­fe­ren­dum­sko „iz­ja­šnja­va­nje“ 2006. go­di­ne. Go­stu­ju­ći u po­me­nu­toj emi­si­ji li­der „so­ci­jal­de­mo­kra­ta“ iz­ja­vi da ne bi bi­lo ne­za­vi­sno­sti da ni­je bi­lo SDP-a (i nje­ga na­rav­no), te ka­ko „mo­že do­ći da Cr­na Go­ra uđe u NA­TO, a da ova vlast ne uđe u NA­TO zbog re­zul­ta­ta svo­ga vla­da­nja“. Re­kao je i „da je SDP u vla­da­ju­ćoj ko­a­li­ci­ji zbog NA­TO in­te­gra­ci­ja“ i da zbog to­ga za nje­ga „pre­la­zna vla­da u ovoj go­di­ni, ka­da se oče­ku­je po­ziv, ni­je pri­o­ri­tet“. Da­kle, osta­je ta­mo gdje je i bio od 1997. go­di­ne – kod „go­spo­da­ra“ i nje­go­ve par­ti­je. Eto to vam je ta Ran­ko­va dvo­lič­na, dvo­stru­ka po­li­tič­ka igra ko­ja je upo­ri­šte na­šla u bez­u­slov­nom slu­že­nju stra­nim ga­zda­ma – pri­je svih NA­TO ali­jan­si. Da li se Ran­ko ova­ko ju­na­či i hva­li­še, jer je ne­što „na­čuo“ o „go­spo­da­re­vom“ rej­tin­gu kod nje­go­vih na­lo­go­da­va­ca, ne­ću da na­ga­đam, ali sam si­gu­ran da su ga po­zi­vi opo­zi­ci­o­nih li­de­ra oso­ko­li­li – da­li mu ma­ha da se još vi­še ko­ko­ti. Ne­mam na­mje­ru da se mi­je­šam u bi­lo či­je od­lu­či­va­nje, ali bih re­kao: li­de­ri opo­zi­ci­je oče­ku­ju od nje­ga vi­še ne­go što on mo­že, i vri­je­di, i pri tom su za­bo­ra­vi­li na nje­go­vu već vi­đe­nu po­li­tič­ku igru „kre­ni, pa sta­ni“. Ko ho­će da ima po­sla sa Ran­kom (da pra­vi ko­a­li­ci­ju ili vla­du na­rod­nog je­din­stva), mo­ra ima­ti u vi­du ovu nje­go­vu vje­šti­nu na­ma­mlji­va­nja, kal­ku­li­sa­nja, a i nje­go­vu oso­bi­nu vla­sti­tog pre­cje­nji­va­nja – umi­slio čo­vjek da je on taj ko­ji „ve­že i dri­je­ši“ na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni. Isti­na, ne mo­že mu se po­re­ći da je još neo­p­ho­dan „go­spo­da­ru“, sve dok mu ne na­đe od­go­va­ra­ju­ću za­mje­nu. Još je ni­je na­šao, a ka­da će- vi­dje­će­mo. I opo­zi­ci­ja kao da je oma­đi­ja­na nji­me po­no­vo ga pri­zi­va, ni­ka­ko da se „opa­su­lji“, shva­ti da se s njim „ti­kve ne mo­gu sa­di­ti“, a da se ne­ki­ma o gla­vu ne po­lo­me. Bi­lo bi do­bro, a i po­šte­no (ma­da je ova ri­ječ u po­li­ti­ci ne­po­me­ni­ca) da se opo­zi­ci­o­ni li­de­ri ko­ji spas vi­de u ak­tu­el­nom pred­sjed­ni­ku skup­šti­ne i SDP-a za­pi­ta­ju da li su uslo­vi ko­je oni po­sta­vlja­ju (bez­u­slov­ni ula­zak u NA­TO, i to na hi­ta­nje i na br­zu ru­ku, i „is­ko­rak“, tj. „evo­lu­ci­ja“ i „su­ve­re­ni­za­ci­ja“ opo­zi­ci­je u cje­li­ni) pri­hva­tlji­vi za gra­đa­ne ko­ji se na­ci­o­nal­no iz­ja­šnja­va­ju kao Sr­bi s ob­zi­rom na se­pa­ra­ti­stič­ki fun­da­men­ta­li­zam ove par­ti­je i nje­nog li­de­ra. Da pod­sje­ti­mo: SDP i njen vo­đa za ko­ga je Cr­na Go­ra ova­kva ka­kva je vječ­na i iz­nad sve­ga srp­sku isto­rij­sku svi­jest u na­ci­o­nal­nom bi­ću Cr­no­go­ra­ca, za­ti­ru ju­go­slo­ven­sku ide­ju i ju­go­slo­ven­stvo kao zna­čaj­nu di­o­ni­cu cr­no­gor­ske isto­ri­je, uvo­de „cr­no­gor­ski je­zik“, „pra­vo­pis“, „cr­kvu“ i pri­ča­ju o ne­ka­kvom hi­lja­du­go­di­šnjem dr­žav­nom kon­ti­nu­i­te­tu i autoh­to­no­sti Cr­no­go­ra­ca.
Ran­ko če­ka po­go­dan mo­me­nat da do­ne­se ko­nač­nu od­lu­ku – do­bro zna i vi­di iz­nu­tra da vri­je­me na „go­spo­da­re­vom“ pe­šča­ni­ku po­la­ko ali si­gur­no cu­ri. Sve je sla­bi­ji – moć mu ula­zi u du­bo­ku je­sen. „Go­spo­dar“, da­kle, mo­ra da slu­ša Ran­ko­ve man­tre o nje­go­vim za­slu­ga­ma za ne­za­vi­snost, o to­me ka­ko se ni­je kao dru­gi po­čet­kom de­ve­de­se­tih u ma­skir­noj uni­for­mi len­tra­vao po Ći­li­pi­ma, da ni­je sa­ra­đi­vao sa Mi­lo­še­vi­ćem, ni­je po­mi­njao ko­mu­ni­stič­ke kar­to­gra­fe, ni­je mu se ime ve­zi­va­lo za mno­ge afe­re, od ko­ji su dvi­je (šverc ci­ga­re­ta i afe­ra S.Č.) ima­le re­kord­ne me­đu­na­rod­ne raz­mje­re. Aspi­ra­ci­je vo­đe „so­ci­jal­de­mo­kra­ta“ da se ba­ra­ba­ri (rav­na, iz­jed­na­či) sa „go­spo­da­rem“ ni­je­su od ju­če – odav­no je po­čeo da se pr­si svo­jim za­slu­ga­ma. I da se hva­li­še pre­ko sva­ke mje­re. To ne pri­li­či ni jed­nom „ma­lo­pro­cent­nom“, a ka­mo­li „sto­pro­cent­nom“ Cr­no­gor­cu Ran­ku Kri­vo­ka­pi­ću. Šta­vi­še tim svo­jim če­stim „ja pa ja“ Ran­ko je ati­pi­čan Cr­no­go­rac – su­šta su­prot­nost onim sta­rim Ka­tu­nja­ni­ma – o nji­ho­vom čoj­stvu – ju­na­štvu i za­slu­ga­ma go­vo­ri­li su dru­gi, a ne oni sa­mi. Da Ran­ko­vo ko­ko­će­nje ne pa­da la­ko „go­spo­da­ru“, u to ne tre­ba sum­nja­ti. E, što do­če­ka „go­spo­da­ru“ da ti se­dam­na­e­sto­go­di­šnji or­tak, te­bi, do­ka­za­nom evro­a­tlan­ti­ča­ru, ka­že da se u NA­TO mo­že ući i bez te­be. Ve­li­ka mu­ka i ne­vo­lja na­tje­ra­li su „go­spo­da­ra“ da tr­pi i slu­ša Ran­ko­vo ko­ko­će­nje i to već du­že vre­me­na, da mu ne mo­že od­bru­si­ti („bri­tva“ se otu­pi­la) ‘’idi u p.m. (u prav­cu Ma­te­še­va sta­rim pu­tem, jer se ne zna kad će ovaj no­vi bi­ti iz­gra­đen) i ti i tvo­jih pet od­sto’’. Ri­je­ča­nje sa Ran­kom, da­kle, mno­go te­že pa­da „go­spo­da­ru“ od od­go­vo­ra opo­zi­ci­o­nim po­sla­ni­ci­ma na pre­mi­jer­skom sa­tu. Na nji­ho­va ne baš te­ška pi­ta­nja od­go­va­ra ma­nje-vi­še mir­no i sta­lo­že­no – mno­go se ne uzru­ja­va. A ka­da se do­hva­ti sa pred­sjed­ni­kom skup­šti­ne uz­ne­mi­ri se, po­cr­ve­ni i od ve­li­kog ja­da sa­mo što ne puk­ne kao si­ja­li­ca. I ne­vo­lja mu je. Ka­da Ran­ko poč­ne da gun­đa o neo­li­be­ra­li­zmu, o ras­pro­da­ji pri­rod­nih i dr­žav­nih do­ba­ra, KAP-u, Kra­lji­či­noj pla­ži i dru­gim „pri­va­ti­za­ci­ja­ma“ i ras­pro­da­ja­ma bud­za­što, čo­vjek se pro­sto pi­ta gdje bi, vr­li „so­ci­jal­de­mo­kra­to“, svih ovih 17 go­di­na dok si za­jed­no sa „go­spo­da­rem“ „ka­šu mi­je­šao“ i ti i tvo­ja „eli­ta“, i iz nje­go­vog „va­ga­na“ obi­la­to za­hva­ta­li. Sad je za­peo za Kra­lji­či­nu pla­žu, a i sam do­bro zna ko­me i ka­ko i za ko­li­ko su pro­da­te i da­te u za­kup i dru­ge pla­že od ul­cinj­ske Ade do pre­li­je­pe her­ceg­nov­ske ri­vi­je­re. Ne­ka ve­li­ki du­še­bri­žnik za na­ša do­bra (ko­ja nam je pri­ro­da da­la ili su stvo­re­na u tom „mr­skom“ ko­mu­ni­zmu), vi­di ka­ko iz­gle­da da­na­šnje Sve­to­za­re­vo (ne­ka­da­šnja Bu­dva) – ne mo­že se pre­po­zna­ti ko­li­ko je na­gr­đe­na, ru­žna, de­va­sti­ra­na. Stra­ni taj­ku­ni uz po­moć do­ma­ćih „bi­zni­sme­na“, a sa bla­go­slo­vom „go­spo­da­re­ve“ vla­de u ko­joj su sje­de­li, a i da­nas sje­de Ran­ko­vi mi­ni­stri pre­tvo­ri­li su je u ur­ba­ni­stič­ko ru­glo. Do­sa­dio je i sa svo­jom kri­ti­kom sud­stva ko­ju is­klju­či­vo adre­si­ra na DPS– stal­no po­na­vlja da ne­ma vla­da­vi­ne pra­va, da nam sud­stvo ni­je do­bro, ka­ko u tr­go­vi­na­ma ima „pre­vi­še ne­zna­nja ili ko­rup­ci­je“. Ni­je stvar u to­me što ne­pri­ko­sno­ve­ni vo­đa SDP-a (na kon­gre­su ko­ji tre­ba da se odr­ži u ju­nu, ka­ko je sam iz­ja­vio, bi­će je­di­ni kan­di­dat, jer ga re­zul­ta­ti za to kan­di­du­ju), ni­je u pra­vu – u pra­vu je pre­vi­še! Ono što u nje­go­voj kri­ti­ci sme­ta (i ni­je u re­du), je­ste či­nje­ni­ca da on i da­lje osta­je uz „go­spo­da­ra“ – ne pre­sta­je da pri­ča, a „ka­ra­va­ni pro­la­ze“. Šta Ran­ko tre­ba da zna i do­bro da utu­vi?
Za­slu­ge „go­spo­da­re­ve“ za ob­na­vlja­nje „ne­za­vi­sne“ cr­no­gor­ske dr­ža­ve ne mo­gu se ospo­ri­ti, ni­ti se mo­že ba­ra­ba­ri­ti s njim. Vi­si­na, ma ko­li­ko kod nas bi­la ci­je­nje­na, ni­je do­volj­na. O „go­spo­da­re­vim“ „isto­rij­skim za­slu­ga­ma“ za „vas­po­sta­vlja­nje“ Cr­ne Go­re kao „su­ve­re­ne“ dr­ža­ve, i o to­me što on ima, a Ran­ko ne­ma, i ne­će ima­ti bez ob­zi­ra na spo­sob­nost da pre­li­si­či dru­ge, (ka­ko bi re­kli ro­đa­ci Slo­ven­ci), bi­će ri­je­či sle­de­ći put.

Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić