Ni­sam odav­no bi­la na ne­kom ma­sken­ba­lu. Ni­je da ih ne vo­lim i da ne­mam ide­ju iza kog li­ka bih se sa­kri­la, već jed­no­stav­no ni­su mi iza­zov. Ni­su, jer je na­še okru­že­nje, naš ži­vot­ni pro­stor i na­ša sva­ko­dnev­na re­al­nost pra­va, prav­ca­ta ma­ska­ra­da. I tra­je ona, bo­ga­mi, go­di­na­ma. Iz da­na u dan, bez pa­u­ze, bez pre­da­ha. Ne ski­da­ju se ma­ske ni dok se spa­va, da slu­čaj­no onaj ’’pra­vi’’ ne ba­ne u san.
Ži­vi­mo u svi­je­tu pre­va­ra, za­kop­ča­nih osje­ća­nja, iz­vr­nu­tih mi­sli. Ži­vi­mo pod ve­lom ne­is­kre­no­sti i li­ce­mjer­ja. Mi­je­nja­ju se ma­ske br­zi­nom svje­tlo­sti. A ono pra­vo, iskre­no i to­plo sun­ce ne pro­gri­ja­va nam odav­no. Gdje smo iz­gu­bi­li se­be i ko­me mi­sli­mo da pri­pa­da­mo? Gdje su nam, na kom to pu­tu, u kom tre­nut­ku osmi­je­he za­mi­je­ni­li gr­če­vi ne­is­kre­no­sti? Za­što je lak­še sta­vi­ti ma­sku, ne­go raz­ot­kri­ti du­šu? Je­dan je od­go­vor. Ta­mo gdje smo pre­sta­li da vje­ru­je­mo u sop­stve­nu sna­gu i u lju­bav kao smi­sao ži­vo­ta baš ta­mo je za­ro­blje­na i na­ša svi­jest o nje­go­voj su­šti­ni i vri­jed­no­sti. Ni­ka­kva ma­ska skro­je­na na br­zi­nu ne mo­že i ni­kad ne­će mo­ći ni­ti da nas pri­kri­je, ni­ti da nas vra­ti sa­mi­ma se­bi. Ni­ka­kva, pa ni ona naj­sku­plja. Ali će nas za­to sku­po ko­šta­ti. Osta­će­mo sa­mo pra­zno, ogo­lje­no li­ce be­smi­sla.
Bo­lan, ali ubo­jit i isti­nit afo­ri­zam Ra­še Pa­pe­ša ko­ji gla­si: ‘’Mr­tvih je mno­go, a oprav­da­no se stra­hu­je da ih je još vi­še me­đu pre­ži­vje­li­ma’’, opo­mi­nje i na­vo­di na go­le­mu bri­gu. Nje­go­va sjaj­na knji­ga ob­ja­vlje­na 1997. ’’Ma­ske li­ku­ju’’ ot­kri­va sve ono što se že­li sa­kri­ti.
On­da ka­da nam je sve kre­nu­lo đa­vo­ljim pu­tem i ka­da je zlo do­bi­lo pri­mat nad do­brim, sve se kre­ta­lo kao ubr­za­nje isto­ri­je ko­ja se vi­še ne mo­že ni shva­ti­ti, ni sli­je­di­ti. Po­sta­li smo ma­ski­ra­no dru­štvo, bez obra­zi­ne i bez obra­za. Dru­štvo bez mo­ra­la. Do­šli smo do­tle da tra­ži­mo u la­ži­ma isti­nu, tj. da se li­ce­mjer­no na­da­mo da je još ne­što osta­lo, čak i kad su svi tra­go­vi isti­ne iš­če­zli. Sve je to još dra­ma­tič­ni­je ka­da se do­ga­đa u ’’za­di­ha­nom’’ vre­me­nu ko­je se ni­je oslo­bo­di­lo op­se­siv­nih mi­to­ma­ni­ja, go­le­mih iz­mi­šljo­ti­na i po­lu­za­bo­ra­va ili za­bo­ra­va pro­šlo­sti. A ta­mo gdje se ne igra svo­ja igra, igrač se uda­lja­va od se­be sa­mo­ga. Gu­bi in­di­vi­du­al­nost i per­so­na­li­tet. Nje­go­vo li­ce s gr­če­vi­tom i obez­li­če­nom gri­ma­som po­sta­je naj­gro­tesk­ni­ja ma­ska. Za­pa­nju­ju­ća je ’’is­tre­ni­ra­nost’’ onih ko­ji ži­ve tu­đe ži­vo­te. Uigra­na la­ko­ća nji­ho­vih pre­va­ra i op­sta­ja­nje na ma­ski­ra­noj sce­ni, si­gur­na sam da osta­vlja bez tek­sta čak i vr­hun­ske pro­fe­si­o­nal­ne glum­ce. Tu im ni ’’su­fle­ri’’ ne mo­gu po­mo­ći! Ta­kva pre­ru­ša­va­nja i pre­tum­ba­va­nja opa­sna su kon­ku­ren­ci­ja oni­ma što što ima­ju sa­mo jed­nu ulo­gu u ži­vo­tu- da po­šte­no ži­ve od svog ra­da. Obra­zi­ne i obra­zi tih ne­ča­snih drum­skih raz­boj­ni­ka, be­stid­ni su u svo­jim po­ho­di­ma.
Re­ći će ne­ko da je uvi­jek bi­lo ma­ski­ra­nja kroz isto­ri­ju i vje­ko­ve i po­ku­ša­će da ga oprav­da. Ta­kvi­ma po­ru­ču­jem da ni­sam za­bo­ra­vi­la vr­hov­nog grč­kog bo­ga Zev­sa, ko­ji se uvi­jek po­ja­vlji­vao ma­ski­ran. Čak i ka­da bi se upu­štao u lju­bav­ne pu­sto­lo­vi­ne sa smrt­ni­ca­ma, Zevs se re­dov­no ma­ski­rao. A on­da je nim­fa Se­me­la, Di­o­ni­so­va maj­ka, tra­ži­la od nje­ga da joj se pri­ka­že bez ma­ske. U svoj svo­joj ve­li­či­ni i lje­po­ti. Ni­je ni slu­ti­la da je to vr­lo opa­sna že­lja. Zevs joj je tu že­lju usli­šio i nim­fa je, vi­djev­ši ga, umr­la. Od tih dav­nih raz­do­blja do da­nas ob­re­di pre­ru­ša­va­nja se ne pre­ki­da­ju i ob­u­hva­ta­ju či­ta­vu pla­ne­tu, od Evro­pe, pre­ko Afri­ke, Azi­je i Ju­žne Ame­ri­ke, do­ti­ču­ći i naj­za­ba­če­ni­ja ostr­va naj­da­ljih mo­ra. U ču­ve­nom ese­ju ’’Ma­ska’’ fran­cu­ski an­tro­po­log Klod Le­vi Stros na­pi­sao je, po­red osta­log, da je ljud­sko li­ce svo­je­vr­sno sje­di­šte nje­go­vih dru­štve­nih funk­ci­ja. Jer upra­vo uz po­moć li­ca čo­vjek us­po­sta­vlja ve­zu sa osta­lim ljud­skim bi­ći­ma. A mi­je­nja­ju­ći i pre­o­bra­ža­va­ju­ći li­ce tu ve­zu pre­ki­da­mo ili je upu­ću­je­mo u ne­kom sa­svim dru­gom prav­cu. Da­kle, mi­je­nja­ju­ći sop­stve­no li­ce ne pri­pa­da­mo onom su­štin­skom ’’ja’’, a to je po­gre­šan put.
Re­ći će opet oni ko­ji su ’’za ma­ske’’ da čo­vjek ma­ski­ra­njem iz­mi­če si­la­ma zla, zloj sud­bi­ni. Da se skri­va­ju­ći is­pod ma­ske dru­go­ga bra­ni od ne­čeg za­stra­šu­ju­ćeg. Da zlo ne­će ima­ti hra­bro­sti da pri­đe, jer i ne zna ko je is­pod ma­ske. Du­bo­ko sam ja, dra­gi mo­ji ’’vje­ru­ju­ći ma­ske­ri’’, za­ga­zi­la u ovu na­šu re­al­nost da bih vje­ro­va­la u po­vr­šnost za­va­ra­va­nja. Ne­go da na­gla­sim da je i po­smrt­na ma­ska za­pra­vo pri­ča o za­va­ra­va­nju. Njen za­da­tak je­ste da sa­kri­je smrt, da sa­ču­va pri­vid ži­vo­ta na li­cu umr­log.
Da re­zi­mi­ram, a i da se ra­zu­mi­je­mo- ne­ka ži­ve oni ma­sken­ba­li, tra­di­ci­o­nal­ni. Ne­ka i onih ‘’no­ći vje­šti­ca’’, a ne­ka i Ve­ne­ci­je pod ma­ska­ma. Ne­ka ih, jer su krat­ki i slat­ki. Ali ovi što či­tav ži­vot ži­ve na ra­čun dru­gih, pred­sta­vlja­ju­ći se sva­ki put, da su baš ta­da baš to ’’što je­su’’, ne za­slu­žu­ju da bu­du u va­šoj bli­zi­ni.
Za­to, ne­ću da vam po­ru­čim da ski­ne­te ma­ske, već da ih ni­ka­da, baš ni­ka­da ne sta­vlja­te. Bu­di­te ono što je­ste. Osmi­je­hom li­je­či­te tu­gu, bo­lom po­ka­ži­te da ste ja­ki. Pla­či­te, zdra­vo je, smij­te se, ži­vi­te bez ma­ski. Ja sam na­u­či­la da ne glu­mim, na ča­so­vi­ma ži­vo­ta. I ja i moj bič. Jer, ma­ske su kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek