Još je­dan pro­zni bi­ser na­šeg aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća ,,Do­kle go­ra za­ze­le­ni”, u iz­da­nju ,,Obod­skog slo­va”, mo­že se od če­tvrt­ka 15. ja­nu­a­ra, ku­pi­ti na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan”, po ci­je­ni od 4.99 eura. Pra­vo je vri­je­me da se do­go­di još je­dan ve­li­ki su­sret sa La­li­će­vom pi­sa­nom ri­ječ­ju u go­di­ni ka­da se obi­lje­ža­va vi­jek od nje­go­vog ro­đe­nja.
Ne­jed­no­o­bra­znost i ne­u­hva­tlji­vost sim­bo­lič­kih sli­ka, mi­to­lo­škog svi­je­ta i fol­klor­nog ri­tu­a­la go­to­vo svih La­li­će­vih ro­ma­na pod­sti­če či­ta­o­ce, ma­kar one pra­ve i istin­ske, da se nje­go­vim dje­li­ma vra­ća­ju vi­še pu­ta. To vra­ća­nje La­li­će­vim dje­li­ma go­vo­ri o nje­go­voj ne­pro­la­zno­sti i sve­vre­me­no­sti. Zre­li­je po­sma­tra­nje, od­go­ne­ta­nje no­vih za­go­net­ki, tra­že­nje is­prav­nih pu­te­va, pod­sje­ća­nje na isto­ri­ju i tra­di­ci­ju, ali i što je naj­va­žni­je mul­ti­per­spek­tiv­nost u po­nov­noj ana­li­zi ro­ma­na je­ste ono pu­to­va­nje ko­je istin­ski či­ta­lac pro­ži­vi sa uži­va­njem. Sva­ko no­vo či­ta­nje na­šeg po­zna­tog pi­sca i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća ot­kri­va nam ne­što no­vo. Ta­kav je nje­gov knji­žev­ni svi­jet, ne­is­cr­pan, du­bok, ne­pre­su­šan kao iz­vor.
Ni­je sve pi­sac ot­krio. On nas je na­veo da bi­ra­mo pu­te­ve, a sva­ko no­vo či­ta­nje mo­že nas pro­ve­sti kroz bez­broj no­vih kom­bi­na­ci­ja u či­joj vi­še­sloj­no­sti obi­ta­va maj­stor­ski stil po ko­me se pre­po­zna­je ono ,,la­li­ćev­sko”. Nji­me on ne pre­i­spi­tu­je sa­mo se­be, svo­je li­ko­ve, vri­je­me u ko­me ži­vi i o ko­me pi­še, već i nas sa­me ma u kom vre­me­nu i pro­sto­ru tra­ja­li i po­sto­ja­li.
Jan Pa­ran­dov­ski ka­že da ,,ma­gič­na moć ri­je­či po­či­va na nje­noj spo­sob­no­sti da iza­zi­va sli­ke”, a to je upra­vo ono što či­ta­lac pr­vo uoči ka­da uro­ni u svi­jet La­li­će­ve bo­ga­te li­te­ra­tu­re. Sli­ke u nje­go­vim ro­ma­ni­ma su do te mje­re sna­žne da s vre­me­na na vri­je­me ot­mu či­ta­o­ca, dok ga ne­što iz spo­lja­šnjeg svi­je­ta ne pre­ne i vra­ti. Vje­ru­ju­ći u sna­gu pi­sa­ne ri­je­či i vre­me­nu kao maj­stor­skom re­še­tu, is­traj­nost cje­lo­kup­nog opu­sa ovo­ga ve­li­ka­na pi­sa­ne ri­je­či tre­ba shva­hi­ti kao svo­je­vr­snu pre­po­ru­ku oni­ma ko­ji se još ko­le­ba­ju da ,,uzmu” La­li­ća u ru­ke.
Je­dan od glav­ni­jih ak­te­ra u ro­ma­nu ,,Do­kle go­ra za­ze­le­ni”, iz­me­đu osta­log kon­sta­tu­je slje­de­će: ,,Mi se na­da­mo u pri­ja­te­lje, u na­še is­ku­sne pret­hod­ni­ke, či­je dje­lo na­sta­vlja­mo, to jest u pra­ve na­rod­ne lju­de, da nam oni otvo­re oči i uka­žu...” Ov­dje je oči­gle­dan psi­ho­lo­ški efe­kat osla­nja­nja na vi­te­ški mo­ral pre­da­ka, ka­kav je du­bo­ko uko­ri­je­njen u cr­no­gor­skoj isto­ri­ji i tra­di­ci­ji, od ko­je autor dje­la i kro­ji pri­ču. To ple­men­sko, du­hov­no, tra­di­ci­o­nal­no, isto­rij­sko, mo­ral­no, etič­ko, sa­mo su ni­ti uple­te­ne u te­pih ko­jim se ju­na­ci La­li­će­vih ro­ma­na kre­ću. Na istom tom po­di­ju­mu oni po­sr­ću, sa­zri­je­va­ju, ja­ča­ju, gu­be, uz­di­žu se, pro­mi­šlja­ju, kri­ti­ku­ju se­be i svo­ju pro­šlost, ali ipak ne do­zvo­lja­va­ju­ći da se do kra­ja iz­gu­bi nit ve­ze sa ka­kvom ta­kvom bu­duć­no­šću.
Iako pi­še o vre­men­ski i pro­stor­no ogra­ni­če­nom pod­ruč­ju, tač­ni­je o Cr­noj Go­ri, svom za­vi­ča­ju i pe­ri­o­du Dru­gog svjet­skog ra­ta, zbog sna­žnih i vri­jed­nih po­ru­ka i upe­ča­tlji­vih i ja­snih li­ko­va nje­go­vih ro­ma­na, aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić je i da­lje či­tan mno­go ši­re. Pr­vi je do­bit­nik ,,Nje­go­še­ve na­gra­de” 1963. go­di­ne za ro­man ,,Le­lej­ska go­ra”, a 1973. go­di­ne je do­bio NIN-ovu na­gra­du za ro­man ,,Rat­na sre­ća”. Na­gra­du ,,21. jul”, naj­vi­še pri­zna­nje op­šti­ne Ivan­grad, da­nas Be­ra­ne, do­bio je 1962. go­di­ne ka­da je na­gra­da i usta­no­vlje­na. Za do­pi­snog čla­na Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti iza­bran je 5. de­cem­bra 1963. go­di­ne, a za re­dov­nog čla­na 7. mar­ta 1968. go­di­ne. Umro je 30. de­cem­bra 1992., u vri­je­me ka­da su pro­bu­đe­ne po­gub­ne po­li­ti­ke ko­je je u svo­jim dje­li­ma oštro osu­đi­vao. Po­sljed­nje go­di­ne svo­ga ži­vo­ta uglav­nom je pro­veo mir­no u Her­ceg No­vom.A.ĆU­KO­VIĆ


Od gla­di se ni­je mo­glo igra­ti

,,Po­sljed­njeg rat­nog pro­lje­ća gle­dao sam ka­ko že­ne oru nji­ve a kra­ve vu­ku ra­la – od tog te­škog po­sla čas su pa­da­le že­ne, čas kra­ve. Glad­na dje­ca iz su­sjed­stva do­la­zi­la su kod me­ne da se igra­mo – di­je­lio sam im svoj obrok hlje­ba, a po­sli­je sam pla­kao što ne­mam šta vi­še da po­di­je­lim. Od gla­di ni­je­smo mo­gli da se igra­mo – umor­ni bi­smo po­pa­da­li po li­va­di, tu bi­smo i za­spa­li dok nas od­ne­kud puc­nja­va ne pro­bu­di”. (Mi­ha­i­lo La­lić o se­bi)