Na­rod­ni mu­zej u Be­o­gra­du pri­re­dio je iz­lo­žbu 15 ra­do­va va­ja­ra Sa­ve San­di­ća (1915 - iz svo­jih zbir­ki, pru­dru­žu­ju­ći se ti­me obi­lje­ža­va­nju sto­tog ro­đen­da­na tog umjet­ni­ka, jed­nog od svo­jih naj­ve­ćih do­bro­tvo­ra, pre­no­si SE­E­cult.org.
Sa­va San­dić, kao i nje­go­va du­go­go­di­šnja ži­vot­na sa­put­ni­ca, va­jar­ka Mi­ra San­dić (1924-2010), po­klo­ni­li su Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du ve­li­ki broj svo­jih, ali i zna­čaj­ne ra­do­ve dru­gih umjet­ni­ka ko­je su po­sje­do­va­li.
Iz­lo­žba na pr­vom spra­tu Na­rod­nog mu­ze­ja, či­ja je autor­ka po­stav­ke mu­zej­ska sa­vjet­ni­ca Ve­ra Gru­jić, iz­raz je za­hval­no­sti i po­što­va­nja San­di­ću, ko­ji je pr­vu u ni­zu od pet­na­e­stak sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi pri­re­dio u Be­o­gra­du dav­ne 1953. go­di­ne, a uče­stvo­vao je na ne­ko­li­ko de­se­ti­na grup­nih iz­lo­žbi u ze­mlji, kao i u sklo­pu pred­sta­vlja­nja ju­go­slo­ven­ske umjet­no­sti u ino­stran­stvu ili FI­DEM-a.
Ro­đen u Za­je­ča­ru, gdje se nje­go­va po­ro­di­ca za­te­kla 1915. go­di­ne, San­dić je već kao dje­čak po­ka­zi­vao sklo­nost ka umjet­no­sti, a po­se­ban afi­ni­tet imao je pre­ma pla­stič­nom ob­li­ko­va­nju, ko­je se ka­sni­je pre­tvo­ri­lo u nje­gov ži­vot­ni po­ziv. San­dić je naj­pri­je sa­vla­dao za­nat, umjet­nič­ku ob­ra­du ka­me­na, a po­tom se od 1933. go­di­ne usa­vr­ša­vao u ate­ljeu va­ja­ra To­me Ro­san­di­ća, po­stav­ši ubr­zo nje­gov sa­rad­nik. Bu­du­ći da je Ro­san­dić bio krh­kog zdra­vlja, po­vje­ra­vao je San­di­ću da uve­li­ča­va i do­tje­ru­je nje­go­va naj­zna­čaj­ni­ja dje­la, me­đu ko­ji­ma se na­la­zi i sna­žna eks­pre­siv­na sim­bo­lič­ka kom­po­zi­ci­ja ,,Igra­li se vra­ni ko­nji” is­pred zda­nja Na­rod­ne skup­šti­ne Sr­bi­je. San­dić je upo­re­do - od 1935, po­ha­đao i te­čaj fi­gu­ral­nog cr­ta­nja kod Pe­tra Do­bro­vi­ća, a na Umet­nič­ku aka­de­mi­ju stu­pio je 1939. Na­kon što je 1947. go­di­ne Vla­da FNRJ do­ni­je­la Ukaz o osni­va­nju i ra­du dr­žav­nih maj­stor­skih ra­di­o­ni­ca li­kov­ne umjet­no­sti, Ro­san­dić je od­re­đen za jed­nog od zna­čaj­nih stva­ra­la­ca za ko­je se sma­tra­lo da će mla­dim, već for­mi­ra­nim umjet­ni­ci­ma, pro­ši­ri­ti vi­di­ke i po­mo­ći im da stek­nu vi­ši ni­vo obra­zo­va­nja. Me­đu oda­bra­nim po­la­zni­ci­ma nje­go­ve maj­stor­ske ra­di­o­ni­ce bio je i San­dić, ko­ji je okon­čao ško­lo­va­nje 1955. go­di­ne.
Osta­ju­ći vje­ran kla­sič­nim va­jar­skim kon­cep­ci­ja­ma i ma­te­ri­ja­li­ma, ra­dio je por­tre­te, fi­gu­re i pred­sta­ve ži­vo­ti­nja. U nje­go­vim dje­li­ma, pro­že­tim du­hom po­et­skog re­a­li­zma, ma­ni­fe­stu­je se ,,sklo­nost ka sin­te­zi ko­ja se ogle­da u sa­ži­ma­nju po­vr­ši­na i fi­noj sti­li­za­ci­ji, bi­lo da su u pi­ta­nju in­ti­mi­stič­ki ob­li­ci za­tvo­re­ne kon­cep­ci­je ili raz­u­đe­ne for­me u ko­ji­ma se ba­vi po­kre­tom. Sva su dje­la obi­lje­že­na fi­no iz­ba­lan­si­ra­nim emo­ci­ja­ma, har­mo­ni­jom i, iz­nad sve­ga, lje­po­tom. U por­tre­ti­ma na ubje­dljiv na­čin uspi­je­va da do­ča­ra psi­ho­lo­gi­ju pred­sta­vlje­nih lič­no­sti. Po­se­ban dio nje­go­vog va­jar­skog opu­sa či­ni pri­me­nje­na umjet­nost”, na­vo­di se u pra­te­ćem ka­ta­lo­gu.
Autor je vi­še zna­čaj­nih spo­me­ni­ka.
Iz­lo­žba San­di­ća u Na­rod­nom mu­ze­ju otvo­re­na je do 22. fe­bru­a­ra, pre­no­si SE­E­cult.org.
PRI­RE­DIO:A.Ć.