Na­red­ni ro­man Mi­ha­i­la La­li­ća „Do­kle go­ra za­ze­le­ni”, u iz­da­nju „Obod­skog slo­va”, lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či mo­gu ku­pi­ti sa­mo uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan”, na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, po ci­je­ni od 4.99 eura. Ovo dje­lo još je jed­no u ni­zu edi­ci­je ko­ja je u jav­no­sti pre­po­zna­ta kao iz­da­vač­ki po­du­hvat go­di­ne.
Ro­man ,,Do­kle go­ra za­za­e­le­ni” ob­ja­vljen je 1982. go­di­ne, i mo­že se re­ći da se na­sla­nja na osta­la La­li­će­va dje­la.
Rat­na te­ma­ti­ka, za­vi­čaj, sje­ća­nja, ko­le­ba­nja, du­bo­ka psi­ho­a­na­li­za i broj­ne po­le­mi­ke, ka­ko sa sa­mim so­bom, ta­ko i sa svi­je­tom oko se­be, pre­i­spi­ti­va­nja na oba ni­voa, sa­mo su ne­ke od ka­rak­te­ri­sti­ka La­li­će­vih dje­la. Iz­da­vač­ka ku­ća ,,Obod­sko slo­vo” i dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” ovim za­jed­nič­kim i vri­jed­nim po­du­hva­tom po­ku­ša­va­ju či­ta­o­ci­ma skre­nu­ti pa­žnju na dje­lo ve­li­kog pi­sca i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća, ta­ko što će ih na pra­vi na­čin pod­sje­ti­ti na zvje­zda­ne i ne­iz­bri­si­ve tre­nut­ke slav­ne cr­no­gor­ske isto­ri­je i tra­di­ci­je. Sa­da, ka­da se pru­ži­la mo­guć­nost da se svi ro­ma­ni ovo­ga zna­čaj­nog pi­sca na­đu na jed­nom mje­stu, vri­je­me je za no­vo či­ta­nje, za pro­mi­šlja­nje nje­go­vog dje­la iz jed­nog no­vog i dru­ga­či­jeg ugla, sa po­zi­ci­je ko­ju je na­met­nu­lo mo­der­no do­ba.
Tu će se mno­ga pi­ta­nja raz­ja­sni­ti, a mno­ga i po­sta­vi­ti. Šta je to što je osta­lo isto? Šta se pro­mi­je­ni­lo? Če­mu ne­ma spa­sa? Ko­ji je naš usud? Ka­kva nam bu­duć­nost pred­sto­ji? Ko smo mi za­pra­vo? Ni­je ni La­lić uspio sve da od­go­net­ne, ali je u svo­jim ro­ma­ni­ma po­ku­šao da na­ve­de na pra­vi put i po­mog­ne u oda­bi­ru. Ro­ma­ni ,,Do­kle go­ra za­ze­le­ni”, ,,Pra­men ta­me”, ,,Od­lu­čan čo­vjek”, ,,Ta­ma­ra”, ,,Zlo pro­lje­će”, ,,Rat­na sre­ća”, ,,Gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve”, ,,Haj­ka”, ,,Le­lej­ska go­ra”, ,,Ras­kid”, ,,Za­toč­ni­ci” i ,,Svad­ba”, je­su pro­zni bi­se­ri, frag­men­ti, ko­ji ka­da se slo­že da­ju sli­ku jed­nog vri­jed­nog knji­žev­nog, psi­ho­lo­škog i mi­sa­o­nog mo­za­i­ka. Taj mo­za­ik ni­je sa­mo vri­je­dan u knji­žev­no-umjet­nič­kom, estet­skom, psi­ho­lo­škom, um­nom smi­slu. Tu je po­hra­njen či­tav je­dan men­ta­li­tet, či­tav je­dan na­rod sa svo­jom sud­bi­nom i bur­nom isto­ri­jom ko­ji kri­je od­go­vo­re za sa­da­šnjost, pa i bu­duć­nost. Sa­mo od nas za­vi­si da li će­mo se upu­sti­ti u tra­ga­nje po svi­je­tu ko­ji nam je La­lić ser­vi­rao ili će­mo i da­lje na­sta­vi­ti da žmu­ri­mo pred od­re­đe­nim stva­ri­ma i po­na­ša­mo se neo­d­go­vor­no. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li uop­šte ima­mo pra­vo na ta­ko ne­što?
Iako mo­der­nom či­ta­o­cu La­li­će­vo dje­lo mo­že iz­gle­da­ti kao te­ško i mrač­no, za­pra­vo sa na­mje­rom iz­gle­da ta­kvo, jer je put do klju­ča i rje­še­nja ka­da je u pi­ta­nju ži­vot upra­vo ta­kav, a La­lić je pi­sac ži­vo­ta. Vri­je­me je da se pre­lo­mi i su­o­či sa pi­scem ko­ji ima šta da ka­že i ko­ji to ra­di bez uljep­ša­va­nja i la­žne na­de. Su­ro­vo, uz­vi­še­no, do­sto­jan­stve­no i di­rekt­no aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić ima moć da na­tje­ra či­ta­o­ca da mi­sli o ono­me što či­ta, da pro­mi­šlja se­be kroz sva­ku re­če­ni­cu i pa­sus ro­ma­na, a to ni­je la­ka li­te­ra­tu­ra. Nje­gov bo­ga­ti opus iz­dr­žao je sud naj­ve­ćeg i naj­o­štri­jeg kri­ti­ča­ra – vre­me­na, što ga pre­po­ru­ču­je i za da­lje.
Da li će­mo se opre­di­je­li­ti za pro­vje­re­ne vri­jed­no­sti, isto­ri­ju, tra­di­ci­ju i pra­vu umjet­nost, iz­bor je na na­ma.

A.ĆU­KO­VIĆ