Pje­va­či­ca Da­ni­ca Ni­kić svo­jim to­plim, me­kim i nje­žnim so­pra­nom uvi­jek ople­me­nju­je kon­cer­te na ko­ji­ma na­stu­pa. Ta­ko je bi­lo i na nje­nim go­sto­va­nju na kon­cer­ti­ma ho­ra Srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Je­din­stvo”. Za in­ter­pre­ta­ci­ju iz­vor­nih pje­sa­ma sa Ko­so­va, iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, po­bra­la je apla­u­ze pu­bli­ke. Kao omi­lje­ne iz­dva­ja pje­sme „Gde si bi­lo, ja­re mo­je“, „Ra­sti ra­sti moj ze­le­ni bo­re“ i „Či­je je ono de­voj­če“. Uče­stvo­va­la je na sko­ro svim kon­cer­ti­ma ho­ra SPD „Je­din­stvo“ u go­di­ni ka­da su pro­sla­vi­li ju­bi­lej, 175 go­di­na ra­da i po­sto­ja­nja. Za­jed­no sa ovim ho­rom go­sto­va­la je ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, ne­go i u ino­stran­stvu. Po­seb­no li­jep uti­sak na nju osta­vi­lo je osmo­dnev­no go­sto­va­nje u Ca­ri­gra­du (Is­tan­bu­lu) po­čet­kom no­vem­bra. Ta­mo su pred­sta­vi­li mu­zič­ko na­slje­đe Bal­ka­na, go­sto­va­li na ta­mo­šnjoj te­le­vi­zi­ji i osta­vi­li od­li­čan uti­sak. Mu­zi­ka u nje­nom ži­vo­tu ima glav­no mje­sto, po­tom sve osta­lo.
- Ova mu­zi­ka je za me­ne či­sta lju­bav, i moj cilj je da pre­ne­sem tu lju­bav na slu­ša­o­ce, da i oni uži­va­ju ko­li­ko uži­vam i ja. Ni­je mi že­lja da bu­dem ne­ka me­ga po­pu­lar­na pje­va­či­ca, ne­go da is­pu­nja­vam ljud­ska sr­ca pje­smom. Naj­pri­je sam za­vo­lje­la du­hov­nu mu­zi­ku, cr­kve­no po­ja­nje, a ka­sni­je sam to na­do­gra­di­la kroz tra­di­ci­o­nal­nu mu­zi­ku ko­ju pje­vam „a ka­pe­la“, ob­ja­šnja­va u raz­go­vo­ru za „Dan“. Ka­že da je ovo pje­va­nje za­vo­lje­la od ma­le­na uz svo­ju uči­te­lji­cu. Omi­lje­ne su joj tra­di­ci­o­nal­ne grč­ke pje­sme, bli­ske su joj ru­ske na­rod­ne, a po­seb­no vo­li da slu­ša du­hov­no vi­zan­tij­sko pje­va­nje.
- Tu lju­bav usa­di­la mi je pro­fe­sor­ka Du­brav­ka Lon­co­vić, uz ko­ju sam za­vo­lje­la ne sa­mo iz­vor­nu mu­zi­ku Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, ne­go sam po­če­la da nje­gu­jem i mu­zič­ku tra­di­ci­ju Grč­ke, Ma­ke­do­ni­je, Ru­si­je, Al­ba­ni­je, Bu­gar­ske. Si­gur­na sam da će ta lju­bav uvi­jek ima­ti svo­je mje­sto u mom sr­cu. Na šta će me Go­spod dru­go na­ve­sti, to još uvi­jek ne znam, vi­dje­će­mo, na­dam se da ću na­sta­vi­ti da pje­vam iz sveg sr­ca. Kao član­ca et­no gru­pe „Zo­ra“ ko­ja nje­gu­je tra­di­ci­o­nal­nu mu­zi­ku, imam pri­li­ku da raz­mje­nju­jem svo­je mu­zič­ke po­gle­de sa čla­no­vi­ma gru­pe i sa lju­di­ma ko­ji vo­le da slu­ša­ju ovu vr­stu mu­zi­ke, ka­že Da­ni­ca.
Da­ni­ca Ni­kić je ro­đe­na u Ba­ru, ali je du­gi niz go­di­na ži­vje­la u Be­o­gra­du, gdje je za­vr­ši­la Ni­žu mu­zič­ku ško­lu. U rod­ni Bar se s po­ro­di­com vra­ti­la 2008. go­di­ne i sa­da je stu­dent­ki­nja tre­će go­di­ne na stu­di­ja­ma isto­ri­je umjet­no­sti u Pod­go­ri­ci. Ka­že da ova na­uč­na gra­na li­je­po ko­re­spon­di­ra sa pje­va­njem, da­je joj ši­ro­ko obra­zo­va­nje, jer ima ve­ze i sa knji­žev­no­šću, dra­mom, fil­mom, mu­zi­kom, umjet­no­šću u naj­ši­rem smi­slu ri­je­či. Et­no­mu­zi­ko­lo­gi­ja kao na­uč­na gra­na je ve­o­ma pri­vla­či.
- Su­per mi ide fa­kul­tet, naj­bit­ni­je je da čo­vjek ima obra­zo­va­nje i da uči sva­ko­ga da­na, do kra­ja svog ži­vo­ta. Ja­ko me pri­vla­či et­no­mu­zi­ko­lo­gi­ja, te­ško mi je pa­lo kad sam se vra­ti­la u Cr­nu Go­ru, jer ov­dje ne po­sto­je te stu­di­je. Dok sam ži­vje­la u Be­o­gra­du, ima­la sam pri­li­ke da se sa mu­zič­kim na­slje­đem upo­zna­jem uz pro­fe­so­re So­nju Ran­ko­vić i Mi­lo­ša Ni­ko­li­ća iz Mu­zič­ke ško­le „Mo­kra­njac“. Na­sta­vi­ću da pro­u­ča­vam u tom prav­cu, da se na­do­gra­đu­jem, učim..., do­da­je Ni­kić. Va­žna joj je po­dr­ška prof. Du­brav­ke Lon­co­vić, sa ko­jom se če­sto ču­je te­le­fo­nom, jer ona ži­vi u Be­o­gra­du, a u po­sljed­nje vri­je­me tu je i Omer Ho­džić, sa či­jim or­ke­strom na­stu­pa. Mla­da je, am­bi­ci­o­zna, ta­len­to­va­na i pje­va sa ve­li­kom lju­ba­vlju, te pred njom sto­ji svi­je­tla ka­ri­je­ra
M.D.Po­po­vić

Sa­ra­đu­je sa isto­mi­šlje­ni­ci­ma

-Ne­dav­no sam na­stu­pi­la sa or­ke­strom Ome­ra Ho­dži­ća, sad ob­ra­đu­je­mo iz­vor­ne pje­sme i ne­što od no­vi­jeg re­per­to­a­ra. Pri­ja mi sa­rad­nja sa nji­ma, pra­vi su pro­fe­si­o­nal­ci. Ako se ba­vi­te ovim po­slom va­žno je da ima­te ne­ko­ga ko će u ži­vo­tu da vas upu­ti na pra­vi put i da vas po­sa­vje­tu­je, jer ne mo­že­mo sve sa­mi. Sprem­na sam na sa­vje­te i do­bro­na­mjer­ne kri­ti­ke, to mi po­ma­že da raz­lu­čim pra­ve vri­jed­no­sti u vo­kal­noj in­ter­pre­ta­ci­ji. Vo­lje­la bih da pje­vam sa pjva­či­ma ko­ji osje­ća­ju mu­zi­ku i pje­va­ju na isti na­čin kao ja. Sa­ra­đu­ju­ći sa ho­rom „Je­din­stvo“ pri­mi­je­ti­la sam da li­je­po pje­va­ju bra­ća Ivan i No­vi­ca Ze­če­vić iz Her­ceg No­vog. Div­no pje­va­ju, te gle­dam da sa nji­ma od­ra­dim ne­ke pje­sme, ka­že Da­ni­ca.