Film sni­mljen pre­ma best­se­le­ru Uro­ša Pe­tro­vi­ća, pri­la­go­đen je i naj­mla­đoj pu­bli­ci, ali i sta­ri­ji­ma ko­ji vo­le da uži­va­ju u ča­ro­li­ja­ma bi­o­skop­skog mra­ka.
Sto­mi­nut­ni film sve vri­je­me je dr­žao pod­jed­na­ku pa­žnju i us­hi­će­nje, a pu­bli­ci se ne­ko­li­ko pu­ta oteo gla­san uz­dah zbog od­lič­nih, iz­ne­nad­nih 3D efe­ka­ta. Mno­ge sce­ne, po­go­to­vo one sni­ma­ne na pla­ni­ni Ta­ri, pred­sta­vlja­ju pra­vi pra­znik za oči.
Ako je su­di­ti po re­ak­ci­ji pu­bli­ke na­kon pro­jek­ci­je, i gro­mo­gla­snom apla­u­zu ko­jim su na­gra­di­li film­sku eki­pu, ,,Pe­ti lep­tir” je već zna­čaj­no ople­me­nio do­ma­ću ki­ne­ma­to­gra­fi­ju i vra­ća na­du da će po­ro­di­ce po­no­vo ste­ći na­vi­ku da za­jed­no uži­va­ju u bi­o­skop­skim pro­jek­ci­ja­ma.
Sa jed­nim od ne­sum­nji­vo naj­či­ta­ni­jih srp­skih pi­sac raz­go­va­ra­mo o uti­sci­ma sa pre­mi­je­re, ali i nje­go­voj no­voj knji­zi, o knji­žev­no­sti...
● Ka­kvi su Vam pr­vi uti­sci po­sli­je pre­mi­je­re fil­ma?
– Pr­vi put sam film po­gle­dao na pre­mi­je­ri, po­di­je­lio sam tu čar sa pu­bli­kom. Je­dva sam je do­če­kao, ali sam do sa­da na­u­čio da str­plje­nje če­sto gra­di na­gra­du. I za­i­sta, na ve­li­koj pre­mi­je­ri u „Sa­va” cen­tru do­ži­vio sam sve kao i pu­bli­ka – pri­su­stvo­va­li smo ne­če­mu no­vom, dru­ga­či­jem od sve­ga što je srp­ska ki­ne­ma­to­gra­fi­ja ura­di­la od svog po­stan­ka. Na kra­ju pr­o­jek­ci­je, du­go­tra­jan apla­uz film­skoj eki­pi sve je re­kao, sa ma­nje ri­je­či i vi­še smi­sla ne­go bi­lo šta što bih ja ov­dje do­dao.
● Ka­ko je iz­gle­da­la sa­rad­nja sa fil­mo­tvo­r­ci­ma? U šta ste se mi­je­ša­li, a u šta ne?
– Mi­je­šao sam se sa­mo ta­mo gdje sam pret­po­sta­vio da mo­gu da po­mog­nem, da do­dam još ma­lo vje­tra u je­dra. Sva­ko od lju­di an­ga­žo­va­nih na tom fil­mu pa­žlji­vo je bi­ran i svoj po­sao zna bo­lje od me­ne. Uži­vao sam, na pri­mjer, u ulo­zi vo­di­ča film­ske eki­pe u obi­la­zak pla­ni­ne Ta­re, ra­di iz­bo­ra lo­ka­ci­ja za sni­ma­nje. Tu sam pri­lič­no do­bar.
● Ka­da po­re­di­te rad na knji­zi i stva­ra­nje fil­ma, šta uoča­va­te? Ka­ko Vam sve to za­pra­vo iz­gle­da?
– Film se u zna­čaj­noj mje­ri raz­li­ku­je od knji­ge. Mi­slim da je sjaj­no što je iz jed­nog dje­la na­sta­lo no­vo – go­to­vo sa­svim dru­ga­či­je. Ra­dost je tim po­vo­dom dva pu­ta ve­ća. Onaj ko bu­de či­tao knji­gu i gle­dao film do­ži­vje­će ne du­plu, već dvi­je avan­tu­re.
Ina­če, stva­ra­nje knji­ge je glu­vo­ni­je­mi, usa­mlje­nič­ki po­sao, dok je rad na fil­mu buč­na si­ner­gi­ja ve­li­kog bro­ja lju­di. Oba pro­ce­sa pred­sta­vlja­ju po­seb­nu vr­stu umjet­nič­ke ča­ro­li­je.
● Pu­no pu­tu­je­te, i pa­met­no bi­ra­te de­sti­na­ci­je za svo­ja pu­to­va­nja. U ko­joj mje­ri Vas pu­to­va­nja na­dah­nju­ju za pi­sa­nje i ko­li­ko su Vam od po­mo­ći pri sa­mom pi­sa­nju? Da li su pred­je­li iz Va­ših knji­ga i li­ko­vi u nji­ma oso­be ko­je sre­će­te na svo­jim pu­te­še­stvi­ji­ma?
– Po­sto­ji iz­raz ,,pu­to­va­ti kroz ži­vot”. Mo­žda sam ja to, ne­ka­ko ne­spret­no, ali i sret­no, bu­kval­no shva­tio. Pred­je­li i lo­ka­ci­je ko­je opi­su­jem u knji­ga­ma po­sto­je – ob­i­šao sam ih, mo­žda još ma­lo obo­jio ma­štom i sno­vi­đe­njem, pa tek on­da opi­sao.
● Ko­li­ko Vas kao stva­ra­o­ca, bi­lo da je to knji­žev­nost ili fo­to­gra­fi­ja na­pa­ja ti­ši­na ko­ju još u di­vlji­ni čo­vjek mo­že da po­tra­ži i pro­na­đe?
– Na­pa­jam se na ra­znim iz­vo­ri­ma. Bo­lje je ka­da ih je vi­še. Tru­dim se da su mi bar dva u sva­kom tre­nut­ku u bli­zi­ni. Ti­ši­na i di­vlji­na su sva­ka­ko naj­i­zda­šni­ja vre­la, ali ni­su za pot­cje­nji­va­nje ni sa­svim obič­na mje­sta – mno­go to­ga uobi­ča­je­nog mo­že­mo da pre­tvo­ri­mo u ma­gič­no, ako ga sa­mo ma­lo po­gle­da­mo iz dru­gog ugla, osmjeh­nu­ti, kroz tre­pa­vi­ce.
● Ka­ko iz­gle­da Va­ša ko­mu­ni­ka­ci­ja sa mla­dim či­ta­o­ci­ma? Ko su za­pra­vo Va­ši či­ta­o­ci, ka­ko bi­ste ih pro­fi­li­sa­li?
– Pa­met­ni i ra­do­zna­li! Či­ni mi se da je to je­di­ni za­jed­nič­ki ime­ni­lac onih ko­je sre­ćem i ko­ji ka­žu da či­ta­ju mo­je knji­ge. Ina­če, po sve­mu osta­lom su ša­ro­li­ki i ra­zno­li­ki, po­lom, uz­ra­stom, lo­ka­ci­jom...
● Po­sto­ji li ne­ki re­cept, ne­ko pra­vi­lo, ri­tu­al ko­jeg se dr­ži­te to­kom pi­sa­nja ili...?
– Pi­šem ta­ko da sam se­be iz­ne­na­dim – ne­mam plan ra­da, si­nop­sis, ni­šta što bi ka­na­li­sa­lo ili ka­lu­pi­lo rad­nju. Unu­tar bi­lo ka­kvih ogra­da se osje­ćam sku­če­no, tu ma­lo li­čim na di­vlju ži­vo­ti­nju. Ina­če sam pi­tom.
● Ka­ko bi gla­sio Vaš sa­vjet mla­dom pi­scu?
– Do­volj­no sam mu­dar da znam da ni­sam do­volj­no mu­dar da bih mla­dom pi­scu išta mu­dro mo­gao da sa­vje­tu­jem!
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Mar­ti­na ve­li­ka za­go­net­na avan­tu­ra

● Va­ša po­sled­nja knji­ga ,,Mar­ti­na ve­li­ka za­go­net­na avan­tu­ra” je po­put Va­ših pret­hod­nih ro­ma­na do­ži­vje­la sud­bi­nu best­se­le­ra.
- ,,Mar­ti­na ve­li­ka za­go­net­na avan­tu­ra” je si­gur­no mo­ja naj­ljep­ša knji­ga do sa­da. Po­red ne­stvar­no li­je­pih ilu­stra­ci­ja ma­e­stra De­ja­na Man­di­ća (uz sve­srd­nu po­moć pa­met­no an­ga­žo­va­ne sti­list­ki­nje svih li­ko­va iz knji­ge Na­ta­še Ha­dži­ma­nov), na kra­ju ove mo­zgo­lom­ne avan­tu­re sli­je­di i neo­če­ki­va­ni za­vr­še­tak - pr­vi put u isto­ri­ji pi­sa­nog slo­va, či­ta­o­ca će nje­gov um na­tje­ra­ti da do­ne­se od­lu­ku o kra­ju knji­ge, ne­za­vi­sno od ono­ga šta taj či­ta­lac svje­sno že­li! Već sam ne­str­pljiv da vi­dim ko­li­ko će či­ta­la­ca us­pje­ti da ri­je­ši jed­nu ili dru­gu od po­sljed­nje dvi­je mo­zga­li­ce. Da li će iko ri­je­ši­ti obje? Oslu­šku­ju­ći svoj osje­ćaj, shva­tio sam da se ja­ko do­bro za­ba­vljam stva­ra­ju­ći ova­kve knji­ge – is­po­sta­vi­lo da je uži­va­nje pri pi­sa­nju upra­vo sra­zmjer­no osje­ća­ju pri či­ta­nju istih.