Ro­man ,,Rat­na sre­ća” na­šeg ve­li­kog pi­sca i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća za­in­te­re­so­va­ni mo­gu ku­pi­ti uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, po ci­je­ni od 4.99 eura. Ono što ovaj ro­man do­ča­ra­va na pra­vi na­čin je­ste upe­ča­tlji­va sli­ka ple­men­ske svi­je­sti i ple­men­skog po­na­ša­nja u na­šoj ze­mlji. La­lić nam do­ča­ra­va rad­nju ro­ma­na ko­ja po­či­nje u ku­ći Ob­ra Vuč­ko­vog Gru­jo­vi­ća ko­ji je bio bar­jak­tar gor­njo­br­zač­ki, da bi se sve­la i za­vr­ši­la na Dru­mu i ma­loj va­ro­ši Do­ga­nji. Pre­ci­zni­je rad­nja se za­vr­ša­va u dvi­je ka­fa­ne Se­ki­noj ,,Ame­ri­ka” i Čat­mo­voj ,,Do­bruč”.
Ka­da je u pi­ta­nju glav­ni ju­nak ovo­ga dje­la, La­lić Pe­ja Gru­jo­vi­ća, ina­če bra­ta bar­jak­ta­ra Ob­ra, sli­ka kao jed­nog od ško­lo­va­ni­jih i um­ni­jih Br­za­ka. Gru­jo­vić je bio ne­ka­da­šnji bo­rac pro­tiv ap­so­lu­ti­zma kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća, da bi ka­sni­je, po­stao kraj­nje raz­o­ča­ran u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Pre­ci­zni­je, u ro­ma­nu ,,Rat­na sre­ća” glav­ni pro­ta­go­ni­sta, već u po­od­ma­klim go­di­na­ma, ne­že­nja, po­ku­ša­va da upo­re­di i iz­vu­če od­re­đe­ne za­ključ­ke ka­ko o vre­me­nu u ko­me ži­vi, ta­ko i o vre­me­nu ko­je je pro­šlo. On te svo­je za­ključ­ke ne te­me­lji sa­mo na lič­nom, po­ro­dič­nom ili ple­men­skom ni­vou iako je fo­kus i na to­me, već i na cje­lo­kup­nom sta­nju ko­je se od­no­si na či­ta­vu Cr­nu Go­ru.
Pe­jo Gru­jo­vić ima iz­ra­žen pe­si­mi­stič­ki ton, du­bo­ko je raz­o­ča­ran, pa se s pra­vom mo­že re­ći da je kod nje­ga i ni­hi­li­zam ve­o­ma iz­ra­žen, ali se u svom tom nje­go­vom por­tre­ti­sa­nju ja­sno vi­di sna­ga ka­rak­te­ra.
Cr­no­gor­ska na­rav, ple­men­ska op­se­si­ja ko­ja je kod nas iz­ra­že­ni­ja i ukor­je­nje­ni­ja ne­go bi­lo gdje dru­gdje, mo­žda naj­u­pe­ča­tlji­vi­je do­la­zi do iz­ra­ža­ja ka­da glav­ni ju­nak ro­ma­na ,,Rat­na sre­ća” ka­že slje­de­će: ,,Sva­ko ple­me, a u ple­me­nu sva­ko ve­će brat­stvo - čim se na­kr­di, dig­ne gla­vu, sa­sta­vi svo­ju pje­sma­ri­cu, od­re­di svo­je Odi­se­je i Ro­lan­de, Obi­li­će, Bra­jo­ti­će i osta­le, te od svog gu­sla­nja ne­ma vre­me­na da za ne­kog dru­gog ču­je”. Isti­na, ovo je jed­na upe­ča­tlji­va sli­ka ko­ja bi se mo­gla pri­mi­je­ni­ti i pre­sli­ka­ti na sko­ro sva­ko ple­me ili brat­stvo u Cr­noj Go­ri. Aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić ov­dje po­ku­ša­va da ob­ja­sni da je ono što je ne­ka­da bi­lo kraj­nje po­zi­tiv­no u cr­no­gor­skoj na­ra­vi i isto­ri­ji, vre­me­nom po­sta­lo pre­va­zi­đe­no i pre­tvo­re­no u ne­što sa­svim su­prot­no, jer su se, pri­rod­no, vre­me­na i isto­rij­ske okol­no­sti pro­mi­je­ni­le. On po­sred­no i sim­bo­lič­no tu po­sta­vlja pi­ta­nje ko­je se ti­če eg­zi­sten­ci­je ple­men­ske za­jed­ni­ce u onom ob­li­ku ka­kav je ne­ka­da bio i va­žio. Da li će op­sta­ti, ili pak, da li uop­šte vi­še po­sto­ji, sa­mo su ne­ka od pi­ta­nja ko­ja se na­me­ću. Mi­ha­i­lo La­lić na­da­lje sli­ka i od­no­se iz­me­đu brat­sta­va ko­ji su oki­će­ni broj­nim pre­pir­ka­ma, sva­đa­ma, gun­đa­nji­ma, nad­me­ta­nji­ma, nad­gor­nja­va­nji­ma, po­ku­ša­ji­ma da se po­zo­ve na dvo­boj, da se me­đu­sob­no iz­di­je­le me­da­lje iako rat­ni­ci još ni­je­su ni kre­nu­li u bit­ku.
Za­ni­mljiv dio u či­jem fo­ku­su je opet po­ro­di­ca, ka­da je u pi­ta­nju ovaj ro­man, od­no­si se na por­tre­ti­sa­nje knja­za, a ka­sni­je kra­lja Ni­ko­le, mno­gih čla­no­va kra­ljev­ske po­ro­di­ce, kao i dru­gih cr­no­gor­skih ple­me­na i jav­nih lič­no­sti kroz vi­še ge­ne­ra­ci­ja. Na­rav­no, tu su i zna­čaj­ne lič­no­sti iz sr­bi­jan­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta, kao što su ču­ve­ni Ni­ko­la Pa­šić, Sto­jan Pro­tić, Pe­šić, Ra­do­mir Put­nik, pre­sto­lo­na­sljed­nik Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, kao i mno­gi dru­gi. U mno­štvu li­ko­va ko­je na­ra­tor sli­ka, kri­ti­ka sma­tra da je te­ško od­re­di­ti i za­u­ze­ti stav ko je za­i­sta po­zi­ti­van lik.
Za ro­man ,,Rat­na sre­ća”, aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić je 1973. go­di­ne do­bio NIN-ovu na­gra­du. Sa­da, ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja na­kon smr­ti ovo­ga ve­li­ka­na, ,,Dan” i ,,Obod­sko slo­vo” is­pra­vlja­ju ne­prav­du pre­ma nje­go­vom li­ku i dje­lu, u go­di­ni obi­lje­ža­va­nja va­žnog ju­bi­le­ja sto­go­di­šnji­ce od ro­đe­nja Mi­ha­i­la La­li­ća.A.ĆU­KO­VIĆ


Ko su nam pre­ci?

,,Mo­ra da su nam pre­ci bi­li ne­ka­kvo sit­no rat­nič­ko plem­stvo, sto­ti­na­ši ili de­se­ča­ri na­jam­ni­ka, ili ne­što od te vr­ste. Dvor­ja­ni ne, jer dvor­ja­ni su i da­lje osta­li oko dvo­ro­va, kao što ka­sap­ski psi osta­ju oko me­sar­ni­ca bez ob­zi­ra na pro­mje­ne vla­sni­ka. Mo­ra da po­sje­di tih na­ših pre­da­ka ni ve­li­ki ni bo­ga­ti - za­to su ih la­ko žr­tvo­va­li i bez mno­go tu­ge osta­vlja­li ko­sov­ske tr­nja­ke, ska­dar­ske mo­čva­re, opljač­ka­na po­lja po­kraj vo­da i ne­si­gur­ne ču­ča­li­ce od gra­di­ća na br­di­ma sa opu­sto­še­nom oko­li­nom” (Od­lo­mak iz ,,Rat­ne sre­će”).