Kraj pro­šle i po­če­tak ove go­di­ne u Evro­pi je obi­lje­ži­la Grč­ka, već pe­tu go­di­nu naj­pro­ble­ma­tič­ni­ja čla­ni­ca Uni­je. Par­la­ment u Ati­ni, u fi­nal­nom po­ku­ša­ju 29. de­cem­bra, ni­je uspio da is­po­slu­je neo­p­hod­nu ve­ći­nu za iz­bor (ma­hom ce­re­mo­ni­jal­nog) pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke, što je po ta­mo­šnjim pra­vi­li­ma iz­nu­di­lo van­red­ne iz­bo­re, već za­ka­za­ne za 25. ja­nu­ar.
Pre­ma po­li­tič­kim (i onim dru­gim) kla­di­o­ni­ca­ma, nji­hov po­bjed­nik će bi­ti Si­ri­za, par­ti­ja ra­di­kal­ne le­vi­ce. Čak i ako prog­no­ze­ri oma­nu i ona ne osvo­ji do­volj­no po­sla­ni­ka da sa­ma for­mi­ra vla­du, sva­ka­ko će bi­ti glav­ni part­ner u bu­du­ćoj ko­a­li­ci­ji. S ob­zi­rom na mo­gu­ći od­nos sna­ga, Si­ri­za i njen li­der Alek­sis Ci­pras, vo­di­će glav­nu ri­ječ.
Ta mo­guć­nost ni­je do­bra vi­jest za Bri­sel, a po­go­to­vo za Ber­lin. U pro­gra­mu Si­ri­ze je na­i­me za­htjev da se sa po­vje­ri­o­ci­ma po­no­vo pre­go­va­ra o ot­pla­ti du­ga (sa­da 175 od­sto BDP) i nje­go­vo ot­pi­si­va­nje u naj­ve­ćoj mje­ri, kraj po­li­ti­ke ste­za­nja ka­i­ša i po­ve­ća­nje sma­nje­nih pla­ta. Ci­pras je, do­du­še, pro­mi­je­nio svoj ne­ka­da­šnji stav o iz­la­sku Grč­ke iz EU, ali je i da­lje za to da na­pu­sti član­stvo u NA­TO.
Ukrat­ko, Ati­na vi­še ne bi bi­la po­slu­šna kao što je do­sad bi­la, pa su od mo­men­ta ka­da su ras­pi­sa­ni iz­bo­ri kre­nu­le i spe­ku­la­ci­je da bi kraj­nji is­hod grč­kih tur­bu­len­ci­ja bi­lo ono što je če­sto po­mi­nja­no od ka­ko je njen fi­skal­ni slom iza­zvao ši­ru EU kri­zu: da Grč­ka na­pu­sti evro zo­nu i ti­me na­pra­vi pre­se­dan.
Kad je to pr­vi put na­go­vje­šte­no to­kom 2010, i kad je to, sa sva­kim no­vim pa­ke­tom po­mo­ći iz Bri­se­la da ze­mlja ne ban­kro­ti­ra, po­sta­lo stal­na te­ma, sma­tra­lo se da bi ta­kav is­hod bio ka­ta­stro­fa za ci­je­lu evro zo­nu. Ali po­što su u me­đu­vre­me­nu iz­gra­đe­ni in­sti­tu­ci­o­nal­ni me­ha­ni­zmi da se spri­je­či „efe­kat do­mi­na” – da Grč­ki iz­la­zak za­lju­lja ci­je­lu pe­ri­fe­ri­ju EU, od Ita­li­je, pre­ko Špa­ni­je do Por­tu­ga­li­je – ana­li­ze ob­ja­vlje­ne u po­sled­njih ne­ko­li­ko da­na za­klju­ču­ju da bi od­u­sta­ja­nje Grč­ke od evra bi­la do­du­še dra­ma, ali ne i tra­ge­di­ja.
Za mno­ge ključ­ne ze­mlje EU, Nje­mač­ku pri­je sve­ga, Grč­ka je sim­bol za neo­d­go­vor­nu po­li­ti­ku. Gun­đa­nja mar­lji­vih i šte­dlji­vih Nje­ma­ca što svo­jim pa­ra­ma spa­sa­va­ju ras­pu­šte­ne pri­ja­te­lje s ju­ga ni­je­su pre­sta­ja­la, pa je jed­na od te­za u op­ti­ca­ju da će Njem­ci bi­ti ti ko­ji će Grč­ku po­gu­ra­ti do iz­la­za.
Iz mno­go raz­lo­ga. Pri­je sve­ga, EU je da­nas mno­go sta­bil­ni­ja. Dru­go, grč­ko su­prot­sta­vlja­nje moć­noj „Troj­ki” (MMF, Svjet­ska ban­ka i Cen­tral­na ban­ka EU) bio bi loš pri­mjer dru­gi­ma ko­ji su ta­ko­đe skep­tič­ni pre­ma re­cep­tu šted­nje po sva­ku ci­je­nu ko­ji je na­met­nu­la i od ko­ga ne od­u­sta­je kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel, upr­kos to­me što se po­ka­za­lo, ne sa­mo u Grč­koj, da pro­iz­vo­di vi­še pro­ble­ma ne­go što do­no­si rje­še­nja.
Po ovoj te­o­ri­ji, evro zo­ni bi se iz­la­skom Grč­ke na­met­nu­la do­dat­na di­sci­pli­na. Grč­ko po­vla­če­nje iz mo­ne­tar­ne uni­je njoj sa­moj bi, opet te­o­ret­ski, omo­gu­ći­lo da po­de­ša­va­nji­ma kur­sa po­di­že kon­ku­rent­nost svo­jih ro­ba i uslu­ga, što sa evrom ne mo­že.
Sa dru­ge stra­ne, po­tres ko­ji bi to iza­zvao ne bi bio ma­li, što je ar­gu­ment za uvje­re­nje da će ipak pre­vla­da­ti sna­ge ko­je su za sta­tus kvo. Po­go­to­vo što je ze­mlja pro­šle go­di­ne ko­nač­no iza­šla iz re­ce­si­je i što je pri­mar­ni (kad se iz­u­zmu oba­ve­ze ot­pla­te ka­ma­ta na uze­te kre­di­te) bu­džet­ski bi­lans po pr­vi put po­sli­je mno­go go­di­na u plu­su, pa ne bi bi­lo do­bro ri­zi­ko­va­ti da se sve to „re­se­tu­je”.
U sva­kom slu­ča­ju, mo­gu­ćih is­ho­da i pra­te­ćih po­sle­di­ca je po­pri­lič­no. Gr­ci na svo­joj ko­ži i te ka­ko osje­ća­ju po­sle­di­ce kri­ze: u po­sled­njih pet go­di­na nji­hov BDP je sma­njen za pe­ti­nu, dr­žav­ne pla­te i pen­zi­je sko­ro pre­po­lo­vlje­ne, ne­za­po­sle­nost je 26 od­sto. Iz­nu­re­ni i bez na­de, oni su, ka­ko stva­ri sto­je sklo­ni da ovo­ga pu­ta po­vje­re­nje po­klo­ne po­pu­li­sti­ma. Ili će se – ne tre­ba ni to is­klju­či­ti – u po­sled­nji čas se pre­do­mi­sli­ti, pa ti­me po­bje­du Si­ri­ze, ko­ja je sa­da vje­ro­vat­na, uči­ni­ti ne­što ma­nje iz­vje­snom.
(Autor je ne­ka­da­šnji glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić