Naš čo­vjek je na­u­čio od isko­na da do­mo­vi­nu no­si u sr­cu. No, ka­ko sa­da stva­ri sto­je, to ni­je vi­še ona do­mo­vi­na ko­ja te iskre­no ve­že za se­be. To mi ju­tros u mi­mo­ho­du , uz krat­ki po­zdrav i raz­mje­nu mi­šlje­nja, po­tvr­di i je­dan sta­ri drug iz ono­vre­me­nog ko­mi­te­ta par­ti­je, ina­če fi­lo­zof po obra­zo­va­nju. Ka­že mi: „Ovo ni­je ona Cr­na Go­ra, ko­ju ja že­lim”. Cr­nu Go­ru ko­ju mi že­li­mo ne­ko je uči­nio dru­ga­či­jom i skro­jio je po svo­joj vo­lji. Ote­še je ne­ki zli lju­di, po­zna­ti i „na­ši”, a ćud na­šeg čo­vje­ka ni­kad se ne mo­že uhva­ti­ti i sta­vi­ti u isti ka­lup. Ta ćud uvi­jek ča­mi na dnu ljud­skih osje­ća­nja, u ne­kom tre­pe­ra­vom mi­ru, sve dok je ne­ki jad ili če­mer ne uz­dr­ma. E, on­da – drž se maj­ko­vi­ću... Tu vi­še mu­dro­va­nja ne­ma. Po­si­ja­no se mo­ra po­žnje­ti, i sva­ko svo­je bre­me na svo­ja le­đa na­to­va­ri­ti. No, u ova no­va vre­me­na ni­je baš ta­ko. Ža­nju oni ko­ji ni­je­su si­ja­li. Oni što su si­ja­li za­do­vo­lje se onim što im oni što ža­nju udi­je­le. Sve se pro­mi­je­ni­lo. Kao da je pao ne­ki mrak. Noć cr­na i ni­ka­ko da sva­ne. Čak ni sa Lov­će­na vi­še ne svi­je­tli. Po­seb­no od ka­da utam­ni­či­še Nje­go­ša i od kad se po­ja­vi­še ne­ki no­vi „nje­go­šo­lo­zi”. I ne tra­je to ni go­di­nu ni dvi­je, već mno­go du­že... Ali ove po­sled­nje dva­de­set i pet su mno­go cr­ne i ne­mu­šte. Jer kad se do­đe iz lo­šeg u go­re, čo­vjek sko­ro iz­gu­bi mah i te­ško se opo­ra­vlja. Uhva­ti ga ma­lo­du­šnost ko­ja se uko­tvi u tr­plje­nju. Svi­jest se uspa­va u neo­d­luč­no­sti, a hra­brost kao da se ne­gdje iz­gu­bi­la...
Po­ne­kad gle­dam ka­ko sun­če­va svje­tlost tre­pe­ri is­pod ne­be­skog svo­da, a be­smi­sao je­zdi pu­či­nom ži­vo­ta kao bez­na­đe. Kao ko­šmar, a opet sve je mir­no... Do­du­še, mir­no­ća se po­la­ko us­ko­vi­tla­va, kao da na­stu­pa po­li­tič­ka ve­ge­ta­ci­ja, ko­ju iskre­no pri­želj­ku­jem. Po­ne­kad pro­či­tam ne­ke po­ru­ke i po­u­ke za­pi­sa­ne na sta­blu vre­me­na, pa i u knji­ga­ma, da se čo­vjek sa ovih pro­sto­ra uvi­jek kre­tao ka do­bru iz zla. To zlo mu je vje­ko­vi­ma tu­đin do­no­sio. Da­nas, re­klo bi se da tu­đi­na ne­ma, a mi zlim oko­vi­ma oko­va­ni. Ne­ma pa­še, ni­ti bu­lju­ba­še, a kao da su tu.
De­ve­de­se­tih go­di­na na­rod na­iv­no da­de vlast u ru­ke ne­kim go­lo­bra­dim pre­pred­nja­ko­vi­ći­ma, još ne iza­šlim iz džem­pe­ra, ko­ji nas ope­lje­ši­še do go­le ko­že. Da­do­smo im vlast, a oni uz vlast pri­gra­bi­še ogrom­no bo­gat­stvo, do­bi­še i moć, pa sad – aj­de maj­ko­vi­ću, po­mje­ri ih sa vla­sti. Sa svo­jim kla­no­vi­ma stvo­ri­še i po­seb­nu kla­su – eli­tu nad na­ro­dom i dr­ža­vom, pa ku­la­pe i sa na­ro­dom i sa dr­ža­vom kao sa svo­jim vla­sni­štvom. Za­to i ka­že­mo da je Cr­na Go­ra za­ro­blje­na, ne­slo­bod­na i ne­de­mo­krat­ska dr­ža­va, po­ha­ra­na, eko­nom­ski i du­hov­no uni­šte­na. Tu ago­ni­ju pu­nih pet­na­est go­di­na pod­u­pi­re Ran­ko Kri­vo­ka­pić sa svo­jom dru­ži­nom, ko­ja i ne pro­la­zi lo­še, iako su za­go­vor­ni­ci dr­ža­ve so­ci­jal­ne prav­de i prav­ne i pra­ved­ne dr­ža­ve.
Ni­je se na­da­ti da će „Kra­lji­či­na pla­ža” bi­ti ka­men me­đaš ko­ji će od­re­di­ti no­vi put Cr­ne Go­re, vać se na­da­ti da će to bi­ti vi­še pred­met tr­go­vač­ke na­god­be, ko­li­ko će ko­me od njih pri­pa­sti pli­je­na ko­ji ta pla­ža obez­bje­đu­je. Vri­je­me će br­zo po­ka­za­ti o če­mu se tu ra­di. Ka­ko bi bi­lo li­je­po kad bi opet pje­va­li „Do­mo­vi­no u sr­cu te no­sim”, ili „Cr­na Go­ro, maj­ko na­ša, ze­le­na­ša i bje­la­ša”. Obo­stra­na lju­bav na no­vom pu­tu sre­će, bez­bri­žna uspa­van­ka u kri­lu mo­je sreć­ne do­mo­vi­ne. Slo­bod­ne, eko­nom­ski bo­ga­te, de­mo­krat­ski i du­hov­no obo­ga­će­ne sreć­ne ze­mlje za­do­volj­nih lju­di Na­ro­de, pa to je sve mo­gu­će. Ni­je to sa­mo san. Ako ho­će­mo, to za krat­ko vri­je­me mo­že po­sta­ti stvar­nost. Us­pra­vi­mo se i po­sta­ni­mo do­sto­jan­stve­ni­ji, od­luč­ni­ji, hra­bri­ji ... Smje­nom po­hlep­ne i ne­mo­ral­ne vla­sti i nji­ho­vog čel­ni­ka, sve je mo­gu­će. Vra­ti­mo Cr­nu Go­ru, ona­kvu ka­kvom je opi­sa moj sta­ri drug sa po­čet­ka pri­če. Že­li da je vi­di i pri­gr­li, a on­da i ona da pri­gr­li nje­ga, me­ne i sve nas ko­ji je ta­kvu že­li­mo... Kad ne bi te­žio da se­bi obez­bi­je­di što ve­ći ši­ćar, Ran­ko Kri­vo­ka­pić bi mo­gao da nas po­šte­di ogrom­nih na­po­ra i ovoj na­pa­će­noj ze­mlji i na­ro­du do­ne­se no­vo pro­lje­će. A to je la­ko – tre­ba sa­mo iz­vu­ći te­pih is­pod no­gu Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću. Osim, ako ne dr­že gla­vu u pi­je­sku i oče­ku­ju po­nu­du pli­je­na.

Pi­še: Vo­jo Vu­le­tić