Ima jed­na re­če­ni­ca uz ko­ju smo, si­gur­na sam svi od­ra­sta­li, ali ko­ja se ve­o­ma če­sto pro­vla­či kroz či­tav ži­vot. A, gla­si: „Po­je­di to ma­lo što ti je osta­lo u ta­nji­ru, šte­ta je da se ba­ci”. Iako sto­ma­ci pu­ca­ju i uglav­nom su odav­no ras­po­ja­sa­ni, iako se ni va­zduh po­šte­no ne mo­že udah­nu­ti, „to ma­lo” uvi­jek na­đe pro­laz, jer „šte­ta je da se ba­ci”. E, pa ni­je šte­ta! Mno­go ve­ća šte­ta je ba­ci­ti u se­be. Pre­je­da­nje je sa­mo je­dan od ar­ti­ka­la, ši­ro­kog asor­ti­ma­na ne­u­mje­re­nog nam ži­vo­ta. Da se ra­zu­mi­je­mo, sva­ko­me se de­si da pre­tje­ra u ne­če­mu, čak je ne­mo­gu­će to ne ura­di­ti po­ne­kad, ali pre­tje­ri­va­ti i bi­ti ne­u­mje­ren u sva­če­mu od­li­ka je i sklo­nost ve­ći­ne da­na­šnjeg dru­štva. Ima i onih ne­u­mje­re­no umje­re­nih, ko­ji ži­ve bez stra­sti i sla­sti, pa i njih vr­lo ra­do svr­sta­vam u istu gru­pu sa ovim „pre­ko­mjer­nim”. I upra­vo to us­po­sta­vlja­nje rav­no­te­že iz­me­đu pre­vi­še i ni­ma­lo je­ste umje­re­nost. Ni­je la­ko, ali je neo­p­hod­no za zdra­ve sto­ma­ke i još zdra­vi­je mi­sli. Ka­da se kod nas po­ve­de raz­go­vor o ga­stro­nom­skim te­ma­ma (a taj je naj­če­šći) ri­jet­ko se pri­ča o mje­sti­ma na ko­ji­ma mo­že da se po­je­de ne­što uku­sno i kva­li­tet­no – go­to­vo po pra­vi­lu pri­ča se pre­u­smje­ra­va na ur­ba­ne le­gen­de o mje­sti­ma gde su plje­ska­vi­ce ve­li­ke kao pi­ce, ka­ra­đor­đe­ve šnic­le kao pa­nje­vi, a vje­ša­li­ce du­gač­ke po­la me­tra.
Ne­u­mje­re­nost i pre­tje­ri­va­nje u svim mo­gu­ćim ob­li­ci­ma jed­no je od ključ­nih obi­ljež­ja na­šeg men­ta­li­te­ta. I kao što sam već na­po­me­nu­la, ni­je­su sa­mo bi­o­lo­ške po­tre­be oblast u ko­joj se ono is­po­lja­va, mi pre­tje­ru­je­mo u mr­žnji, lju­ba­vi, bi­je­su, ci­ni­zmu, do­ko­li­ča­re­nju, sla­vlje­nju, na­vi­ja­nju itd. Na­ve­doh li ja ovo sve one oso­bi­ne ko­je sam do­sad „bi­če­va­la”. Na­ža­lost, da i na­ža­lost ima ih još. A što se ti­če pre­tje­ri­va­nja, go­to­vo da ne­ma obla­sti u ko­joj se ovaj fe­no­men ne is­po­lja­va. Na­še po­na­ša­nje na ma­nje ili vi­še di­rek­tan na­čin od­ra­ža­va struk­tu­ru na­še mo­ti­va­ci­je, sva­ki naš akt usmje­ren je na za­do­vo­lje­nje od­re­đe­nog mo­ti­va. Sa dru­ge stra­ne, na­čin na ko­ji is­po­lja­va­mo od­re­đe­no po­na­ša­nje go­vo­ri nam o zna­ča­ju kon­kret­nog mo­ti­va u na­šoj struk­tu­ri po­tre­ba – što vi­še ne­što na­gla­ša­va­mo to nam je mo­tiv ko­ji pri tom za­do­vo­lja­va­mo va­žni­ji. Upra­vo u to­me le­ži osno­va na­še sklo­no­sti ka pre­tje­ri­va­nju – glad, žeđ, si­gur­nost, lju­bav, iden­ti­tet, dru­štve­ni po­lo­žaj, že­lja za pri­pa­da­njem itd.
Sve su to, da­kle, mo­ti­vi ko­je zreo po­je­di­nac na ade­kva­tan na­čin za­do­vo­lji to­kom svog od­ra­sta­nja i sa­zri­je­va­nja. One oso­be, me­đu­tim, či­je eg­zi­sten­ci­jal­ne i psi­ho­lo­ške po­tre­be u pe­ri­o­du dje­tinj­stva i pu­ber­te­ta ni­je­su bi­le za­do­vo­lje­ne ka­ko bi tre­ba­lo, ka­sni­je se kroz ži­vot tru­de da kom­pen­zu­ju ne­do­sta­tak pre­tje­ru­ju­ći pri tom u pri­da­va­nju va­žno­sti istom. Na­še dru­štvo, na­ža­lost ma­hom sa­či­nja­va­ju ne­zre­li po­je­din­ci, oso­be ko­je ni­je­su uspje­le da u ade­kvat­no vri­je­me i na pra­vi na­čin, za­do­vo­lje svo­je osnov­ne bi­o­lo­ške i so­ci­jal­ne po­tre­be, ta­ko da one još fi­gu­ri­ra­ju kao bit­ni po­kre­ta­či i usmje­ri­va­či sva­ke ak­tiv­no­sti.
Ne­u­mje­re­no­šću i pre­tje­ri­va­njem mi u stva­ri tran­spa­rent­no pri­ka­zu­je­mo sop­stve­ne fru­stra­ci­je, ne­svje­sno ša­lju­ći po­ru­ke – sve ću da ura­dim sa­mo da ni­kad vi­še ne bu­dem gla­dan, že­dan, si­ro­ma­šan, slab, ne­bi­tan, ne­vo­ljen, ne­si­gu­ran, od­ba­čen itd. Ne­u­mje­re­nost u bi­lo kom vi­du, u stva­ri, pred­sta­vlja pre­tje­ra­nu i za­ka­šnje­lu ma­da u svo­joj su­šti­ni ne­u­spje­lu kom­pen­za­ci­ju osje­ća­ja ne­do­stat­ka ko­ji vu­če­mo iz ra­nog dje­tinj­stva i mla­do­sti. A te du­bo­ke ru­pe je ne­mo­gu­će za­tr­pa­ti ni go­mi­lom hra­ne, ni al­ko­ho­lom, ni go­mi­lom bi­lo ka­kvih emo­ci­ja. Ne­u­mje­re­nost nas uma­ra, či­ni tro­mim i tra­pa­vim, ne­za­do­volj­nim i otu­đe­nim. Pra­zni nas, od­u­zi­ma ener­gi­ju na­šim mi­sli­ma. Ri­ječ­ju, za­tr­pa­va sve pro­la­ze u svi­jet su­štin­skih uži­ta­ka. Jer, la­ko je na­hra­ni­ti že­lu­dac ko­ji je do­bro vas­pi­tan i ne tra­ži ni­šta dru­go osim da bu­de do­volj­no na­pu­njen. Glad ma­lo ko­šta, raz­ma­žen i ne­u­mje­ren ukus mno­go. Ta­ko­đe, te­žnja za mu­dro­šću, mo­že bi­ti sa­mo on­da spa­so­no­sna kad je pra­ti umje­re­nost, a umje­re­nost je od­lu­ka i od­li­ka hra­brih.
Za­to, bu­di­te od­luč­ni i hra­bri, i sa­mo ta­ko bi­će­te umje­re­ni i za­do­volj­ni u sve­mu. Po­ka­ži­te i do­ka­ži­te da je va­ša vo­lja ja­ča od va­ših pro­htje­va. Imaj­te uvi­jek na umu mi­sao i sa­vjet star­ca Ta­de­ja: Ka­kve su ti mi­sli, ta­kav ti je i ži­vot. Mi­sli­te sr­cem, mi­sli­te gla­vom, ne sto­ma­ci­ma i ne­i­ži­vlje­nim stra­sti­ma. Ja ću i da­lje bi­ti tu da vas pra­tim i hra­brim. Umje­re­no pri­sut­na. I ja i moj bič. Jer ne­u­mje­re­nost je kič.(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek