Za knji­žev­ni­ka Mi­ću Jak­ši­ća go­di­na iza nas je bi­la vi­še ne­go plod­na. U okvi­ru svo­je umet­nič­ke gru­pe „Ar­te” re­a­li­zo­vao je broj­ne kul­tur­ne ak­tiv­no­sti, ka­ko u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri ta­ko i ši­rom svi­je­ta. Za svoj knji­žev­ni rad do­bio je ne­ko­li­ko na­gra­da, a upra­vo pri­vo­di kra­ju svo­ju knji­gu pri­ča ,,Sed­mi­ca” kao i ro­man ko­ji će se usko­ro po­ja­vi­ti u knji­ža­ra­ma. Raz­go­va­ra­mo o pu­te­vi­ma kul­tu­re umet­nič­ke gru­pe „Ar­te”, o po­e­zi­ji, o no­voj knji­zi…
– „Sed­mi­ca” je mo­ja ak­tu­el­na pro­zna knji­ga. U pi­ta­nju je se­dam pri­ča za se­dam da­na, ob­je­di­nje­nih na­slo­vom „Sed­mi­ca”, kao uvod­ne pri­če u ro­man, či­je ob­ja­vlji­va­nje oče­ku­jem kra­jem mar­ta. Kroz raz­li­či­te pri­po­vjed­ne teh­ni­ke, za­ni­mlji­ve opi­se i raz­vi­je­ne i za­po­če­te raz­li­či­te sud­bin­ske pri­če, po­ku­šao sam da kroz li­ko­ve Mi­lu­ti­na, Bo­ri­sa, Alek­san­dra Pe­tro­vi­ća, di­rek­tor­ke ško­le, Mi­le­ne, Zu­za­ne Ča­nji, Ži­vo­ra­da i dru­ge, pre­do­čim nji­ho­ve lič­ne dra­me, sva­nu­ća i za­tam­nje­nja, u se­dam auto­nom­nih pri­ča, ko­je će se u ro­ma­nu za­pe­tlja­ti to­li­ko da će po­ve­za­ti kon­ti­nen­te, kul­tu­re na­ro­da, sud­bi­ne ju­na­ka. Ro­man će bi­ti pun Be­o­gra­da, mu­zi­ke, po­li­ti­ke, Cr­ve­ne zve­zde, Ame­ri­ke, Voj­vo­di­ne, po­ro­di­ce – ka­že Mi­o­drag Mi­ća Jak­šić.
● Ka­ko bi­ste te­mat­ski od­re­di­li Vaš no­vi ro­man?
– To šti­vo je, u stva­ri, po­tra­ga za po­ro­di­com. Tra­ga­nja za svo­jim kor­je­ni­ma i svo­jom bu­duć­no­šću, iz­gu­blje­nim naj­bli­žim ro­đa­ci­ma, sa je­di­nom že­lja oku­plja­nja za istim sto­lom za ne­djelj­ni ru­čak, kao sim­bo­lom za­jed­ni­štva i po­ro­dič­ne lju­ba­vi. Pro­fe­sor­ka Ire­na Mi­le­tić, mo­ja dru­ga­ri­ca i ured­ni­ca, re­če da sam ostva­rio in­ti­man, pri­san umjet­nič­ko-ko­mu­ni­ka­ti­van od­nos sa či­ta­o­ci­ma, pi­šu­ći ko­zer­sko-ese­ji­stič­kim sti­lom, pa da joj vje­ru­je­mo, on­da.
● Po če­mu će­te pam­ti­ti go­di­nu ko­ja je iza nas?
– Go­di­na ko­ja je na iz­ma­ku, ve­o­ma je bi­la plo­do­no­sna što se ti­če ra­da Iz­da­vač­ke ku­će i Umjet­nič­ke gru­pe „Ar­te” na či­jem sam če­lu. Ob­ja­vi­li smo vi­še od pe­de­set na­slo­va, uče­stvo­va­li na saj­mo­vi­ma, or­ga­ni­zo­va­li pre­gršt pro­mo­ci­ja, knji­žev­nih ve­če­ri pje­snič­kih i knji­žev­nih fe­sti­va­la i kre­a­tic­nih ra­di­o­ni­ca, od Kr­če­di­na i Be­o­gra­da, kao na­šim du­hov­nim ba­za­ma i sta­ni­šti­ma, pre­ko Oplen­ca, pla­ni­na Rt­nja, Po­hor­ja, pa Bu­dim­pe­šte, Te­mi­šva­ra, Pra­ga, do mor­skih su­sre­ta u Pu­li, Bi­o­gra­du na mo­ru, na Pa­gu i Bri­o­ni­ma… Po­ja­ča­li smo se knji­žev­nim ime­ni­ma kao što su Zo­ri­ca Ar­sić Man­da­rić, Sil­va­na Ha­dži Đo­kić, Ne­boj­ša Lap­če­vić, Hri­sto Pe­tre­ski, Na­ta­ša Švi­kart Žu­mer i dru­gi. Go­di­nu smo is­pra­ti­li sa vi­še od 200 pro­gra­ma ko­je smo or­ga­ni­zo­va­li. Za ma­lu ku­ću to je ogro­man rad i ve­li­ki re­zul­tat.
●To­kom 2014. or­ga­ni­zo­va­li ste broj­ne kul­tur­ne ak­tiv­no­sti i ma­ni­fe­sta­ci­je, do­bi­li ne­ko­li­ko knji­žev­nih na­gra­da?
– U no­vem­bru or­ga­ni­zo­vao Pr­vi be­o­grad­ski fe­sti­val kan­ta­u­to­ra u Do­mu omla­di­ne Be­o­gra­da, kult­nom mje­stu be­o­grad­ske mu­zi­ke i umjet­no­sti, i na još pet ur­ba­nih lo­ka­ci­ja u srp­skoj pre­sto­ni­ci, kao što su „Te­a­tar le­vo”, Ka­fe klub „CHE” ili bo­em­ski re­sto­ran „Sten­ka” i slič­ni pro­sto­ri. Na­stu­pi­lo je dva­na­est je uče­sni­ka kan­ta­u­to­ra u tak­mi­čar­skom di­je­lu pro­gra­ma iz pet ze­ma­lja, i još tri kao spe­ci­ja­ni go­sti, bi­lo je i de­se­tak po­pu­lar­nih pe­sni­ka iz dr­ža­va re­gi­o­na. Kao čo­vjek iz umjet­no­sti ko­ji se de­se­ti­na­ma go­di­na ba­vi or­ga­ni­za­ci­jom ma­ni­fe­sta­ci­ja u obla­sti kul­tu­re i kao ne­ko ko­ji uče­stvu­je ši­rom svi­je­ta na fe­sti­va­li­ma i ra­znim umjet­nič­kim pri­red­ba­ma, rje­šio sam da i u Be­o­gra­du pred­sta­vim naj­bo­lje ka­ta­u­to­re da­na­šnji­ce i da pu­bli­ci pri­ka­žem sa­vre­me­no ka­na­tur­sko stva­ra­la­štvo, ko­je ima sjaj­ne pred­stav­ni­ke u svim ze­mlja­ma na­šeg re­gi­o­na. Pot­pi­sao sam pro­to­ko­le o sa­rad­nji sa Kant­fe­stom u Slo­ve­ni­ji, i omo­gu­ćio da se na­red­nih go­di­na raz­me­nju­ju pro­gra­mi u ovoj obla­sti iz­me­đu dvi­je ze­mlje, isto sle­di i sa fe­sti­va­lom „Bard­fest” u bu­gar­skom gra­du Lo­ve­ču, kao i sa slič­nim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma u Bo­sni i Ru­mu­ni­ji. U Hr­vat­skoj već imam ne­ko­li­ko ma­ni­fe­sta­ci­ja ko­je or­ga­ni­zu­jem, ta­ko da će­mo i u obla­sti kan­ta­u­tor­stva na­red­nih go­di­na ima­ti pra­vu mre­žu srod­nih fe­sti­va­la ko­ji će sa­ra­dži­va­ti na ra­dost i ko­rist i pu­bli­ke i sa­mih uče­sni­ka, auto­ra. Ostva­rio sam sa­rad­nju sa dva kan­ta­u­tor­ska fe­sti­va­la u Ita­li­ji, ta­ko da će po­bjed­nik ovog na­šeg Pr­vog be­o­grad­skog „Kant­fe­sta” bi­ti pred­stav­nik Sr­bi­je na ta­mo­šnjem fe­sti­va­lu u Mi­la­nu, u ma­ju ove go­di­ne. Na na­šem Pr­vom fe­sti­va­lu, po­bje­di­la je Za­grep­čan­ka Sa­ra Re­nar, is­pred na­še To­do­re Sto­ji­no­vić. Kad ja ne­što or­ga­ni­zu­jem tu že­na­ma pri­pa­da pr­va čast, a bo­ga­mi i vlast, ta­ko sam se­be smi­je­nio sa mje­sta glav­nog ured­ni­ka iz­da­vač­ke dje­lat­no­sti „Ar­te” i po­sta­vio pro­fe­sor­ku Ire­nu Mi­le­tić.
● Da li uz sve ove an­ga­žma­ne, osta­je vri­je­me da pi­še­te po­e­zi­ju. Ima li ne­što no­vo, šta mo­že­mo oče­ki­va­ti?
– Po­e­zi­ja je uvi­jek u me­ni. Uvi­jek. Ona ni­je pro­la­zna sla­bost ili tre­nu­tak vri­je­dan trep­ta­ja ko­ji pro­la­zi. Po­e­zi­ja je kon­stat­nta ko­ja oko nas da­je od­go­vo­re na sva dru­štve­na pi­ta­nja i pro­ble­me ko­ji nas ti­šte i ob­u­zi­ma­ju. Bez od­go­vo­ra po­e­zi­je, kao lju­di, kao ko­lek­ti­vi­tet ne bi­smo funk­ci­o­ni­sa­li. Obez­gla­vlje­ni su na­ro­di bez po­e­zi­je. Lju­di bez da­ha po­e­zi­je u se­bi. Ne­dav­no sam na­pi­sao pje­smu „Pre­stao sam pe­va­ti”, mno­gi ka­žu mo­ju naj­bo­lju, za me­ne jed­nu od pje­sa­ma, go­vo­re­ći ti­me se­bi da sta­vljam tač­ku na pi­sa­nje po­e­zi­je, u tre­nu­ci­ma mel­nho­li­je i bez­iz­la­za, ko­ji za­o­ku­pi, osvo­ji čo­vje­ka, če­sto, ali i pro­đe, pa on­da opet jed­na­kim sja­jem i da­rom jur­neš u za­gr­ljaj po­e­zi­je ko­ja te osva­ja u sva­kom zrn­cu ti­ši­ne oko te­be u osa­mi ili sva­koj fre­kven­ci ža­go­ra sa­vre­me­ne sva­ko­dne­vi­ce. Za 2015. sam osta­vio i ob­ja­vlji­va­nje mo­je no­ve po­et­ske zbir­ke „Pro­le­će, ovo” ko­ja je sprem­na i če­ka. Lju­bav me je pot­kraj 2014. po­no­vo ob­gr­li­la i pro­pje­vao sam naj­gla­sni­je mo­gu­će. Taj vječ­ni po­et­ski krug, bez kra­ja, kao ide­al­na sli­ka i fi­gu­ra svi­je­ta, me ču­va. Sa­da mi ni raz­go­vor sa Ne­bom ni­je neo­stva­ri­va že­lja, osje­ćam to.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Igra­ni film „Po­vra­tak”

● Ka­kvi su Vam pla­no­vi za ovu go­di­nu?
– Pla­no­va za no­vu 2015. go­di­nu ima mno­go, od or­ga­ni­za­ci­je no­vih knji­žev­nih fe­sti­va­la, go­sto­va­nja u ino­stran­stvu i sa­rad­nje sa zna­čaj­nim umet­ni­ci­ma u svi­je­tu, pa do no­ve for­me na­še Umjet­nič­ke ko­lo­ni­je u Kr­če­di­nu. Sva­ka­ko naj­ve­ći pro­fe­si­o­nal­ni iza­zov sa ko­jim se su­sre­ćem do sa­da u svo­me ži­vo­tu, bi­će rad na igra­nom fil­mu „Po­vra­tak” či­ji sam pro­du­cent. To je pro­je­kat na ko­jem ra­dim već dvi­je go­di­ne i u 2015. oče­ku­jem fi­na­li­za­ci­ju, sni­ma­nje od ma­ja mje­se­ca i pre­mi­je­ru kra­jem go­di­ne. Sce­na­rio i re­ži­ju pot­pi­su­je moj brat Pre­drag Jak­šić, a glav­ne ulo­ge su po­vje­re­ne ame­rič­ki­mi ka­nad­skim glum­ci­ma La­za­ru Ro­kvu­du, Džo­nu Se­vi­džu, Ni­ku Man­ku­su i Maj­klu Pe­reu. Se­vidž je ve­li­ka zvi­je­zda Ho­li­vu­da, a pam­ti­mo kao Klo­da Bu­kov­skog u For­ma­no­vom fil­mu „Ko­sa”, i ne­za­bo­rav­ne ulo­ge u fil­mo­vi­ma „Lo­vac na je­le­ne”, „Ma­ri­ji­ni lju­bav­ni­ci” sa Na­sta­si­jom Kin­ski, Ko­po­li­nom „Kum 3” i dru­gim. Pe­re je igrao glav­nu ulo­gu u kult­nom fil­mu „Va­tre­ne uli­ce”... Od na­ših glu­ma­ca tu će bi­ti Du­brav­ka Mi­ja­to­vić, mo­ja omi­lje­na glu­mi­ca, što je na ne­ki na­čin njen po­vra­tak na film, pa Ra­da Đu­ri­čin, Ne­la Mi­haj­lo­vić i dru­gi.


La­zar Ra­jić kao La­zar Ro­kvud

Za­ni­mlji­va je pri­ča o La­za­ru Ro­kvu­du… La­zar Ro­kvud je ro­đen kao La­zar Ra­jić, u Som­bo­ru, kao mlad je oti­šao u ino­stran­stvo, za­vr­šio dvi­je va­žne glu­mač­ke aka­de­mi­je u Ame­ri­ci i po­sti­gao ve­li­ki uspjeh u Ho­li­vu­du i dru­gim svjet­skim ki­ne­ma­to­gra­fi­ja­ma. U fil­mu „Po­vra­tak” će igra­ti glav­nu ulo­gu i bi­će to nje­go­va pr­va ulo­ga u jed­nom srp­skom fil­mu. Ra­du­jem se po­čet­ku sni­ma­nja, ko­je je za­ka­za­no za maj 2015, svje­stan da je u pi­ta­nju ve­li­ki iza­zoz i u skla­du sa tim na naj­o­ba­zri­vi­ji na­čin pri­la­zim svim de­ta­lji­ma ta­ko ve­li­kog i ozbilj­nog pro­jek­ta.