Mla­da umjet­ni­ca Ana Ce­ro­vić Zvi­cer, od no­vem­bra čla­ni­ca Cr­no­gor­skog sim­fo­nij­skog or­ke­stra, svo­jim na­stu­pi­ma po­ka­zu­je pu­bli­ci ka­ko u ru­ka­ma vje­štog i na­da­re­nog iz­vo­đa­ča, i kon­tra­bas, na­iz­gled ka­bast i grub in­stru­ment, mo­že da iz­ra­zi vr­lo ta­na­ne emo­ci­je. Po­seb­no je za­ni­mlji­vo ka­ko kon­tra­bas, kod nas ti­pič­no mu­ški in­stru­ment, pro­iz­vo­di fi­ne i vir­tu­o­zne zvu­ke pod pr­sti­ma jed­ne krh­ke i nje­žne že­ne ka­kva je Ana Zvi­cer. Neo­bič­no je kod nas, ali po­ja­va že­ne sa kon­tra­ba­som pot­pu­no je uobi­ča­je­na u raz­vi­je­ni­jim ze­mlja­ma za­pa­da, ob­ja­šnja­va Ana.
– Sva­ka­ko, kad se ma­lo vi­še pro­u­ča­va, ka­da se tra­ži put, sva­ki in­stru­ment mo­že da zvu­či vr­lo vir­tu­o­zno. Ne­ka­da ni­je sa­mo stvar u tem­pu. Naj­bit­ni­je je da po­go­di­te ka­rak­ter kom­po­zi­ci­je, ako se od­no­si na tu vr­stu vir­tu­o­zno­sti. Ako se mi­sli na dio da je kon­tra­bas vi­še or­ke­star­ski in­stru­ment i da se naj­vi­še ko­ri­ste du­blji to­no­vi, sla­žem se, ja­ko vo­lim da svi­ram u or­ke­stru i ja­ko vo­lim da ču­jem tu du­bi­nu ba­sa. Ali, mi­slim da je su­šti­na is­ko­ri­sti­ti sve mo­guć­no­sti in­stru­men­ta to­kom ba­vlje­nja mu­zi­kom. Sva­ki umjet­nik ko­ji se ba­vi svo­jim in­stru­men­tom, is­tra­žu­je do kra­ja ži­vo­ta, tra­ži naj­bo­lji put ka­ko da se iz­ra­zi, ka­že umjet­ni­ca, ko­ja je na­kon tri go­di­ne stu­di­ja na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji na Ce­ti­nju, kla­sa prof. Pa­ve­la Ak­sa­mi­ta, na­sta­vi­la da se obra­zu­je na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Lju­blja­ni, u kla­si prof. Zo­ra­na Mar­ko­vi­ća. Tre­nut­no je ap­sol­vent­ki­nja i pri­pre­ma di­plom­ski kon­cert, ko­jim se pred­sta­vi­la i ko­tor­skoj pu­bli­ci. Taj od­la­zak u Slo­ve­ni­ju za nju je zna­čio mno­go.
– Sva­ka­ko je­dan skok u ka­ri­je­ri, ali i ne­ki po­vra­tak u re­al­nost. Ta­mo sam se naj­pri­je vra­ti­la na po­če­tak, pa on­da sam na­sta­vi­la da se na­do­gra­đu­jem to­kom stu­di­ra­nja. Ima­la sam do­sta pri­li­ka i sa or­ke­stri­ma da svi­ram, bi­lo je aga­žma­na, kon­ce­ra­ta na aka­de­mi­ji (kao čla­ni­ca ka­mer­nog gu­dač­kog, ba­rok­nog, sim­fo­nij­skog i du­vač­kog or­ke­stra), sa or­ke­stri­ma RTV Slo­ve­ni­ja, Slo­ve­nač­ke voj­ske, „Fe­sti­ne”, „Mu­zi­do­re”, Celj­skim ka­mer­nim or­ke­strom... Za­do­volj­na sam što sam ste­kla ba­zu za da­lje ba­vlje­nje mu­zi­kom. Vra­ti­la sam se i do­bi­la po­sao u Cr­no­gor­skom sim­fo­nij­skom or­ke­stru. Že­lja mi je da di­plo­mi­ram, a on­da će­mo vi­dje­ti. U pla­nu su mi osta­li kon­cer­ti u Cr­noj Go­ri, po­čet­kom slje­de­će go­di­ne – ka­že Ce­ro­vić Zvi­cer, u raz­go­vo­ru za „Dan”, na­kon kon­cer­ta ko­jim se sa pi­ja­nist­ki­njom Ve­snom Đo­kić pred­sta­vi­la u Ko­to­ru.
Zna­či joj sva­ki kon­cert, či­ni je bo­ga­ti­jom i zre­li­jom, a u cr­kvi sv. Du­ha na­stu­pi­la je pro­šle go­di­ne sa žen­skim or­ke­strom i mno­go ra­ni­je sa kvar­te­tom kon­tra­ba­sa. Ovaj am­bi­jent za­pam­ti­la je po la­god­no­sti u svi­ra­nju, po lju­di­ma ko­ji su bla­go­na­klo­ni pre­ma kla­sič­noj mu­zi­ci.
S ob­zi­rom da je kon­tra­bas po­se­ban in­stru­ment, ne­ma mno­go dje­la pi­sa­nih za nje­ga, te umjet­ni­ci ko­ri­ste tran­skrip­ci­je. Ta­ko je i na ovom kon­cer­tu iz­ve­la „IV Svi­tu za vi­o­lon­če­lo” J. S. Ba­ha i „Pr­vu li­rič­nu me­lo­di­ju” slo­ve­nač­kog kom­po­zi­to­ra Lu­ci­ja­na Ma­ri­je Škerjanca, ko­je su u ori­gi­na­lu pi­sa­ne za vi­o­lon­če­lo.
– Vi­o­lon­če­lo baš i ni­je mno­go bli­zak in­stru­ment kon­tra­ba­su, tu su raz­li­či­te stva­ri –što se ti­če ži­ca, one ni­su isto ušti­mo­va­ne. Mo­ram da pri­znam da je ne­za­hval­no svi­ra­ti Ba­ha na kon­tra­ba­su, jer te tran­skrip­ci­je ko­je ima­mo i, ina­če, sve što je pi­sa­no na če­lu, za­htjev­no je za vi­o­lon­če­lo, a još vi­še za kon­tra­bas. Te­ško je pro­na­ći taj ka­rak­ter kom­po­zi­ci­je i do­bi­ti taj ob­lik, kraj­nji pro­iz­vod, upra­vo kod Ba­ha, za­to što se i če­li­sti sa go­di­na­ma uma­ra­ju i tra­že iz­raz naj­bli­ži ba­ro­ku. Na kra­ju ni­smo si­gur­ni ka­ko se to stvar­no svi­ra­lo, a mno­go je te­že na kon­tra­ba­su – mno­go su de­blje ži­ce ta­ko da je za­htjev­no od­svi­ra­ti ta­ko da zvu­či ka­ko tre­ba. Kom­po­zi­ci­ja „Mo­ti­vi” bu­gar­skog auto­ra Emi­la Ta­ba­ko­va je­ste vir­tu­o­zna, ali mo­ram da pri­znam da je mno­go za­htjev­ni­ji „Kon­cert u h-mo­lu”, Đ. Bo­te­zi­ni­ja, ko­ji je na­pi­sao mno­go kom­po­zi­ci­ja za kon­tra­bas i uspio da is­tak­ne vir­tu­o­znost ovog in­stru­men­ta – ob­ja­sni­la je umjet­ni­ca. M.D.Po­po­vić


Bra­tova po­dr­ška

Me­đu pu­bli­kom smo pre­po­zna­li i nje­nog bra­ta, po­zna­tog gi­ta­ri­stu prof. Da­ni­je­la Ce­ro­vi­ća, ko­ji je se­stru bo­drio ri­je­či­ma: „Su­per si svi­ra­la”. Nje­go­va po­dr­ška pu­no joj zna­či.
– Ka­da je u pi­ta­nju svi­ra­nje, nje­go­vi ko­men­ta­ri su is­klju­či­vo pro­fe­sor­ski i ne­ka­da vr­lo za­bo­le ne­ke ri­je­či, mo­ram pri­zna­ti, ali sva­ka­ko sam mu za­hval­na na to­me. Na­rav­no, to mo­že da mi po­mog­ne u mo­jim ne­do­u­mi­ca­ma, ne­ka­da ne zna­te ka­ko ne­ke stva­ri zvu­če dok vam ne­ko ne otvo­ri oči i ne ka­že da to tre­ba pro­mi­je­ni­ti – ka­že Ce­ro­vi­će­va.